ČOVEK KOJI JE SMISLIO LOGO RIBLJE ČORBE: Kako smo pravili srpsku rok istoriju (FOTO) (VIDEO)

Grafički dizajner, ilustrator i karikaturista Jugoslav Vlahović u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf otkriva kako je osmislio logotip i dizajnirao albume Riblje Čorbe, učestvovao u studentskim protestima '68. i brodvejskoj "Kosi", sarađivao sa Marinom Abramović i kako ga je "muvala" disko kraljica Dona Samer

Kako započeti razgovor sa Jugoslavom Vlahovićem, jednim od najautentičnijih beogradskih umetnika, grafičkim dizajnerom, ilustratorom, karikaturistom i profesorom grafike knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti? Dovoljan je jedan pogled na njegovu bogatu i uzbudljivu biografiju da se istoga trenutka nađete u dilemi odakle da počnete, ili još bolje - na kom periodu njegovog života najduže da se zadržite?

Da li na priči o 30-godišnjem ilustrovanju NIN-a, bogatom opusu dizajna omota albuma rok dinosaurusa poput Riblje čorbe (za koju je osmislio i čuveni logotip - riblju kost), Generacije 5, Suncokreta, Smaka, grupe S vremena na vreme, Slađane Milošević, njegovom pojavljivanju u brodvejskoj "Kosi", saradnji sa čuvenom Marinom Abramović (grupa EKIPA A3), učešću u legendarnim studentskim protestima '68. ili saradnji sa Njujork Tajmsom, La Republikom, Viner žurnalom...

I dok širu javnost ne pusti u priču o svom životu čiju će retrospektivu prirediti 11. juna "malom šetnjom kroz galerije, novine, knjige i ploče" u Muzeju primenjene umetnosti, sećanje na minula vremena sa majstorom grafičkog dizajna ili kako su ga svojevremeno nazvali "velikim umetnikom malog formata", ekipa Telegrafa počinje u njegovoj kreativnoj radionici u Ulici maršala Birjuzova u kojoj je, kaže, proveo ceo život.

On je pamti kao Kosmajsku, živo se sećajući vremena iza Drugog svetskog rata, u kojem su se rađala "deca ljubavi". Među zidovima kojima smo okruženi, otkrio je i talenat za umetnost. Bilo mu je svega sedam godina kada je sve oko sebe oduševio skicama koje je precrtavao iz bukvara.

Ono što se za sve ove godine nije promenilo je, kaže, intenzitet kojim mu naviru ideje.

- Ideje mi nikada ne manjkaju. Lepo je, znate, kada i nakon ovoliko godina uspem da smislim nešto što i mene samog iznenadi - počinje priču za Telegraf Vlahović pokazujući nam gde je ujak sa kojim je živeo kao dečak držao gramofon "Ei Niš" od 15 kilograma (prim. aut. prvi u celom kraju) na kojem je slušao ploče Elvisa Preslija i Harija Belafontea. Tek su ga, međutim, Bitlsi "oborili s nogu".

- Onoga trenutka kada sam čuo dvoglas u njihovom hitu "From me To You" bio sam gotov! - seća se Vlahović.

Da li ste se tada zaljubili u strip-kulturu i rok?

- To je definitivno bio presudan momenat. Već '63. ulazim u prvi bend. Zvali smo se "Okamenjeni", a svirke smo držali uglavnom u našoj školi "Braća Ribar". Gitarista Bane Mićić je svirao neku gitaru koja je imala takav zvuk da se svima činilo kako sve vreme - zuji! Nervirala je sve žive, pa i njega samog. A, onda su Stonsi izbacili čuvenu stvar "Satisfaction" u kojoj se naročito u uvodnom delu čuo baš takav zvuk. Banetova gitara je preko noći postala tražena, a on je dobio jedinstvenu priliku da je istog trenutka proda i to više nego dobro (smeh).

S obzirom na to da ste svirali u bendu, pretpostavljam da ste bili glavni na žurkama?

- U vreme kada sam išao u Drugu beogradsku gimnaziju bile su popularne kućne žurke, igranke na Kalemegdanu... Ja sam, međutim, svaki slobodan trenutak provodio na probama po mesnim zajednicama. A, bilo je malo slobodnog vremena. Znate, gimnazija nije nekada bila ono što je danas. Dovoljno je da vam kažem da je od nas 40 maturiralo svega 18, pa će vam biti jasno kakvi su nekada bili kriterijumi.

U život i svirke ste se upustili tek nakon mature, a čuvene studentske demonstracije '68. bile su kao poručene za vaše uključivanje u politička i društvena dešavanja?

- Pošto u to vreme nisam bio punoletan, na indeks starije sestre koja se zvala Jugoslava prelepio sam svoju fotografiju kako bi "uredno" mogao da odlazim u Kapetan Mišinu. Bio sam svedok stvari koje su kasnije postale prava istorija - štrajka glađu glumačkog barda Zorana Radmilovića, čuvenih obraćanja studentima na Trgu...

Studentska pobuna je za vas imala posebnu težinu s obzirom na to da ste se kao fan Boba Dilana već zaljubili u sličan buntovnički duh?

- Dilanove pesme smo po mesnim zajednicama pevali samo ja i još jedan momak. U Zagrebu ih je, sećam se, pevao Ivica Percl. Nikada neću zaboraviti kako smo antologijsku "Blowin' in the Wind" izvodili "regularno" skidajući Dilana sve sa usnom harmonikom i gitarom. Te '68. godine osnivam zajedno sa sestrom Majom de Rado prvi akustični rok bend u Beogradu - "Porodična Manufaktura Crnog Hleba". Uz podršku Mire Trailović skoro tri godine nastupali smo u podrumu Ateljea 212. A, onda je '75. stigao poziv za vojsku i tako smo se, nažalost, rasturili...

Interesantno je da ste u to vreme odbili poziv Bore Đorđevića da se pridružite bendu Suncokret? Da li ste se pokajali kasnije zbog toga?

- Bora i ja smo se znali iz vremena svirki po Skadarliji i iz Ateljea. ja sam nastupao u "Kosi", a on u podjednako antologijskoj predstavi "Isus Hristos superstar". Na njegov poziv otišao sam na probu na kojoj su se pojavile i Snežana Jandrlić i Bilja Krstić. Sećam se da smo probali "Kara Mustafu"... Bio sam u ozbiljnoj dilemi. S jedne strane, nisam mogao da napustim "Porodičnu manufakturu", a s druge mi je odmah bilo više nego jasno da je Bora ozbiljan igrač i da bih ulaskom u bend morao samo tome da se posvetim. Tako mi je vojska došla "kao poručena"... Imao sam izgovor za odbijanje.

Sedamdesetih ste bili aktivni i sa čuvenom grupom EKIPA A3 (Ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju) čiji je deo svojevremeno bila i čuvena Marina Abramović. Svojim avangardnim nastupima zgrožavali ste tadašnje puritance?

- "Ekipa A3" je išla na kartu humora, tako da nas kritika nije previše ozbiljno shvatala, što smatram izvesnom nepravdom. U prvom naletu smo bili sa Marinom Abramović, Rašom Teodosijevićem, Zoranom Popovićem... Sećam se sjajnih izvođenja, međutim jedan neću nikada zaboraviti. Kada smo od Trga do SKC-a, pa zatim i Skupštine vozili drveni crveni autobus na kojem je pisalo "A3". Prolaznici su u čudu gledali tu crvenu skalameriju u moru onih starih zelenih autobusa. Sećam se da smo ga nosili i u Zagreb i Skoplje... Godinama kasnije jedan u to vreme pripadnik UDB-e pričao nam je kako je dobio zadatak da nas "proveri" pri ulasku u Skoplje. Čovek nije mogao da veruje svojim očima kada nas je ugledao kako guramo crveni drveni autobus (smeh).

Malo je poznato da ste bili i jedini učesnik prvog performansa čuvenog reditelja Boba Vilsona, ovdašnjoj publici poznatog po komadu "Život i smrt Marine Abramović", u Ateljeu 212?

- Moj zadatak je bio da u podrumu Ateljea nepomično sedim dva sata prekriven crnim velom. Iz prvog reda pomno su me pratile veličine poput Dušana Makavejeva, Jovana Ćirilova, Mire Trailović... Tada sam shvatio do koje mere je teško bilo Marini Abramović da izvede svoj najpoznatiji performans u okviru kojeg je sedam sati nepomično sedela u stolici, i to šest dana u nedelji! Ja sam, međutim, našao način da ipak "danem dušom", a da to niko ne primeti. Nakon sat vremena nepomičnog sedenja, krišom sam se oslonio na ruku tako da niko ne vidi, a da istovremeno ne pokvarim performans.

Da li je istina da vas je Dušan Prelević Prele tokom vašeg učešća u "Kosi" zvao "patrijarhom" zato što ste učestvovali u brodvejskoj "Kosi" i znali više o svetskim izvođenjima ovog legendarnog mjuzikla od svih ostalih učesnika?

- Kao student Fakulteta primenjenih umetnosti, '71. odlazim kao vaspitač u letnji pozorišni kamp. Pošto sam se nakon Čikaga obreo u Njujorku, iskoristio sam priliku da skoknem i do Brodveja. Kada su čuli da sam već igrao u jugoslovenskoj verziji "Kose", a naročito kada su me videli sa onom tipičnom hipi dugom kosom, odmah sam postao deo ekipe. Čak su me jedne večeri pustili i da protrčim scenom. Tako sam čitavih pola minuta bio deo brodvejske "Kose" (smeh).

U to vreme vam se iza scene udvarala i kraljica disko muzike Dona Samer?

- Tek mnogo kasnije sam shvatio da je to bila Dona. Jedna zgodna, lepa tamnoputa devojka presvlačila se u garderobi do moje, i odmah mi je zapalo za oko da me ozbiljno šmeka. Kada mi je konačno prišla, pitala me je kako se zovem. Pošto sam joj odgovorio da se zovem Jugoslav i da sam iz Jugoslavije, ona se našalila kako se zove Dona i kako je iz Danske... Tu se, nažalost, naša komunikacija završila, jer je njena drugarica neprekidno odvlačila od mene uz neizostavni komentar:"Šta će ti, bre ovaj"? Tako se završila priča između Done i mene pre nego što je i počela (smeh).

Zašto nigde nije zabeležena scena iz naše "Kose" u kojoj su učesnici goli na sceni?

- Mira Trailović nikada nije dozvolila da se ta scena snimi, iako je taj deo u završnom delu prvog čina odigran u polu-tami, s golim učesnicima prekrivenim ogromnim velom. No, njeni zahtevi su bili ispoštovani. Na televiziji su jedino emitovani snimci numera "Daj nam Sunca" i "Doba vodolije", koje su jedino i zabeležene.

Krajem '76. po povratku iz vojske, na poziv čuvenog jugoslovenskog novinara Juga Grizelja odlazite u NIN. U to vreme zvanično prestajete da se bavite rokom kao muzičar, ali zato kompenzujete to time što počinjete da dizajnirate omote albuma naših najpoznatijih rok grupa.

- Uradio sam omote za celokupnu diskografiju Riblje Čorbe, Generaciju 5 ("Dubler"), Suncokret ("Moje bube"), Pop mašinu ("Na izvoru svetlosti", "Put ka Suncu"), Rok mašinu ("Rok mašina", "Izrod na granici"), Smak ("Rok cirkus"), S vremena na vreme ("Paviljon G"), Slađanu Milošević ("Gorim od želje da ubijem noć"). Sećam se kako sam air brushom radio Slađanin profil. To je u ono vreme bila tehnika koja se retko koristila.

Najviše ste, međutim, sarađivali sa Čorbom. Nakon 20 zvaničnih albuma vi ste zapravo neka vrsta njihovog stalnog dizajnera. Sećate li se kako ste osmislili čuveni logotip Riblje Čorbe - riblju kost?

- Bilo je to pre nego što je izašao Čorbin prvi singl "Lutka sa naslovne strane". Sećam se kao juče da je bilo kako smo Bora i ja taj dan seli i sipali lozu... Nismo popili ni tri četvrtine flaše crnogorske loze, a već smo smislili rešenje (smeh). Kroz razgovor smo došli do "logotipskog rešenja", baš kao što smo razgovorom došli i do toga da je mnogo bolje da se novi bend zove Riblja Čorba nego - Bora i ratnici. Mislim da se Bori svidela provokativna višeznačnost reči "čorba", kojom je u ono vreme, u žargonu nazivan i ženski mesečni ciklus.

Na nekoliko omota ("Pokvarena mašta i prljave strasti", "Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju") sarađivali ste sa u ono vreme čuvenim modelom Milošem Jovančevićem, koji je bio poznat po knjizi "Nevini muškarac" u kojoj je do detalja opisao kako je izgubio nevinost sa pedeset i nešto godina?

- Za album "Pokvarena mašta i prljave strasti" palo mi je na pamet da Miloš čita neki nemački pornografski časopis, ali tako da eksplicitna stranica gori do pola... Sećam se da smo svi učestvovali na setu tako što smo palili novine iznad nekog lavora sa vodom ne bismo li uhvatili "pravi momenat".

Pravu senzaciju napravili ste '81. sa dizajnom albuma "Mrtva priroda". Kako je nastalo čuveno trodimenzionalno pile koje izlazi iz ljuske po kome je Čorba dugo bila prepoznatljiva?

- Bila je to senzacija pre svega zbog toga što se prvi put pojavio taj trodimenzionalni efekat na nekoj ilustraciji. Još 1973. godine, u mom diplomskom nacrtao sam veoma sličan motiv koji je nepunih osam godina evoluirao u ono što je osvanulo na omotu albuma "Mrtva priroda".

Opišite mi vaš odnos sa Borom. Šta je to što vas je sve ove godine držalo na okupu?

- Odgovaralo mi je to što sam tokom višedecenijskog rada sa Čorbom imao prostora da se umetnički menjam s vremenom i što je Bora prihvatao moju likovnost. Stvarno smo se razumeli od prvog dana. I uvek sam gledao da budem u toku, da znam šta i gde se spremaju da snimaju. Zato mi se nije dešavalo da dođem u situaciju da album završim sa banalnom fotografijom članova grupe... To se dešava kada se radi na brzinu i nema vremena za prethodno promišljanje.

Na izložbi koju ćete prirediti 11. juna "malom šetnjom kroz galerije, novine, knjige i ploče" u Muzeju primenjene umetnosti predstavićete svoje tri decenije dugo stvaralaštvo. Koliko je zahtevno napraviti izbor među više od 5.000 radova?

- Uveliko radim na tome, a izabrati 300 od više od 5.000 ilustracija je više nego zahtevan zadatak. Verujte mi... Razmišljam i dalje o tome da li izložbu da nazovem "Knjiga otisaka" ili "Tačka razno". "Tačka" u smislu - stila rada, a "razno" u značenju "različitih radova". Još je rano... Videćemo...

(Katarina Vuković)