Krim u trouglu Ukrajine, Rusije i NATO: Zašto niko nije u pravu? (FOTO)

Moguće je i osuditi invaziju sprovedenu od strane snaga pod kontrolom ruskog predsednika Vladimira Putina i smatrati da nova vlada u Kijevu nije mesto gde bi trebalo da sede fašisti, smatra Džonatan Fridland, uticajni komentator britanskog Gardijana

Kada se radi o debatama o dalekim zemljama, "obe" se čini kao najteža reč, a Ukrajina je dokaz u prilog ovome, piše uticajni koluminsta britanskog Gardijana, Džonatan Fridland. Kada se diskutuje o Krimu vidimo da suprotstavljene strane smatraju da se svaki aspekt ove krize može svesti na izbor ili-ili, iako to zapravo nije moguće.

Preporučujemo

Tako jedna strana glasno osuđuje Rusiju zbog njihove oružane okupacije Krima, čime se krši ukrajinski suverenitet. Kakvo licemerje, kažu oponenti. Kako Zapad može da kritikuje Rusiju kada su Amerika, Britanija i njihovi saveznici izvršili invaziju na Irak pre 11 godina? To je izbor koji se pred nas stavlja: ili Rusija nije u pravu, ili Zapad. Ne mogu i jedni i drugi biti u pravu.

Osim što mogu, piše Gardijan. Savršeno je moguće i osuditi Rusiju zbog akcija na Krimu, i osuditi invaziju na Irak, i to zbog iste stvari: ničim izazvanog kršenja suvereniteta druge države. To bi, naravno, moglo da bude posebno problematično za Džona Kerija, sadašnjeg američkog državnog sekretara, pošto je 2002. godine u senatu glasao za dozvolu američkog vojsci da upotrebi silu kako bi svrgla Sadama Huseina. Ipak, trebalo je da razmisli pre nego što je Vladimira Putina optužio za ponašanje "u stilu 19. veka, vršeći invaziju na drugu državu pod potpuno izmišljenim izgovorom".

Međutim, potpuno je smešno irački presedan bacati u lice Baraku Obami, pošto je on predsednik SAD delom i zbog svog protivljena ratu u Iraku. Možete ga prozivati zbog Libije i zbog napada dronovima u Pakistanu, ali ne i zbog Iraka. Ako ga se bude optuživalo zbog grehova prethodnika onda se ignoriše osnovni princip po kome funkcioniše smena vlasti u demokratskim društvima.

Ali ovo je daleko od jedinog izbora koji nam se nudi u debati oko Ukrajine. Jedan tabor udara na sirovost Putinovih laži i obmana, zbog toga što je na konferenciji tvrdio da ruskih trupa nema na Krimu već da su u pitanju lokalne samoodbrambene snage, kao i zbog pisma politički mrtvog Janukoviča kojim ga se poziva da interveniše u Ukrajini: mnoge je to podsetilo na izgovor koji su Sovjeti imali da intervenišu u Mađarskoj 1956. godine i Čehoslovačkoj 1968.

Drugi tabor nas poziva da pogledamo ko je postala vladajuća elita u Kijevu. Pre svega, prst se u upire u desničarsku Svobodu (koja se prvobitno zvala Socijal-nacionalna partija Ukrajine), Desni Sektor, koji je dobio mesta u novoj ukrajinskoj vladi, kao i na fašističke paravojne formacije koje patroliraju ulicama Kijevu sa povezima za ruke na kojima se nalaze svastike i ostali SS simboli, uz pevanje pogrdnih antisemitskih pesama. Drugi tabor će vam takođe pokazati i ultra-nacionalističke noćne procesije pod svetlošću baklji kojima se veliča Stepan Bandera, heroj pokreta za ukrajinsku nezavisnost i jedan od najozloglašenijih nacističkih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata. Ako pitate Jevreje iz Hitlerovih logora u Poljskoj i Ukrajini, nema razlike između njega i Anta Pavelića.

Ipak, moguće je pogledati istini u oči u obe ove situacije: i osuditi Putina, i prisustvo neonacista u jednoj evropskoj vladi u 21. veku. Ipak, prečesto ova dva tabora zatvaraju jedno oko čak i dok napadaju jedni druge. Ovo ne važi samo za novinare i komentatore već i za političare u Briselu, Moskvi, Vašingtonu... Džon Keri i ministri spoljnih poslova Evropske unije bi morali da shvate da njihov stav neće biti potkopan ako budu osudili rasistički šljam koji je odigrao bitnu ulogu u borbama na Majdanu.

Moguće je zastupati oba stava istovremeno. Šta više, činiti suprotno znači negirati da je realnost uvek tvrdoglavo i suludo složena. Ako samo pogledamo antisemitizam, videćemo koliko je to tačno. Sa jedne strane, Putin je sebe stavio u zaštitu opkoljenih Jevreja u Kijevu. Tačno je, jedan od lidera Svobode jednom je rekao da Ukrajinom vlada moskovsko-jevrejska mafija. Tačno je, holivudsku glumicu Milu Kunis, poreklom iz Ukrajine, nazvali su "prljavom Jevrejkom". Tačno je, kijevske sinagode se zasipaju molotovljevim koktelima, a lokalni lideri preporučuju Jevrejima da pobegnu iz Ukrajine radi svoje bezbednosti. A ipak, tačno je i da im je nova vlast odmah poslala zaštitu, čim su je tražili, kao i da su njihove vođe poslali otvoreno pismo Vladimiru Putinu u kojem ga prozivaju da koristi antisemitizam zbog svojih interesa.

Ništa, dakle, nije tako jednostavno i jasno kao što bi mnogi u svetu voleli da bude, piše Gardijan. Tačno je da je Krim bio deo Rusije do 1954. godine, i da je sticajem istorijskih okolnosti sada deo Ukrajine, a ipak takođe je tačno da vršiti invaziju na Krim predstavlja kršenje međunarodnog prava, jer su granice Ukrajine priznate takođe i od te iste Rusije.

Stvari su retko crne ili bele, i obično zahtevaju od nas da u glavi držimo dve kontradiktorne misli istovremeno. Život nije ili/ili, već oba, zaključuje Džonatan Fridman.

Sa naše srpske strane, ova krimska kriza bi mogla da bude idealna za suočavanje sa našim sopstvenim licemerjem i dvostrukim aršinima. Obično postavljamo pitanje, "ako je moglo Kosovo zašto ne može Krim?", kao da se nadamo da će naš vapaj čuti neki hipokrit iz Brisela ili Vašingtona, zaboravljajući da smo mi kao zemlja i kao narod bili protiv kosovskog samoopredeljenja na isti način na koji su Ukrajinci protiv krimskog.

Pitanje koje mi dakle treba da postavimo sebi nije "ako je moglo Kosovo, zašto ne može i Krim?" već "ako mislimo da može Krim, zašto onda ne može i Kosovo?".

(V. V.)