KAKVI SMO TO LJUDI? Tuku, pljačkaju i kradu, a mi ne reagujemo!

Svedoci uličnog ili javnog maltretiranja obično ne ulaze u duel sa agresorom kako bi zaštitili žrtvu, jer se plaše da i sami ne postanu objekat maltretiranja, mišljenje je stručnjaka

Vest o tome kako je maloletnicu K.S. (15) napao manijak u "Lastinom" autobusu pri čemu niko od putnika nije "ni glavu okrenuo", a kamoli joj prišao i pomogao izazvala je polemike na temu kakav smo to narod postali, i šta je glavni razlog opšte letargije i nezainteresovanosti za tuđu nevolju.

Preporučujemo

Apsurdno, ili ne, sa poslednjim slučajem na ovu temu poklapa se i obeležavanje godišnjice tragičnog odlaska glumca Dragana Maksimovića, kojeg su takođe naočigled prolaznika dok je na Zelenom vencu čekao autobus huligani pretukli do smrti, jer su mislili da je Rom.

Prema rečima stručnjaka razlog duhovne anesteziranosti naroda ne leži samo u međusobnom nepoverenju, koje svakako iz godine u godinu u uslovima ekonomske krize i tranzicionog haosa raste.

- Prvo što će vam reći oni koji ne pomognu žrtvi na ulici je: "Pa, nisam ja odgovoran za takva dešavanja... Ima ko se bavi time" - počinje priču za Telegraf psiholog Aleksandra Janković i dodaje - Mislim da je neophodno vratiti ideju lične odgovornosti, nagraditi one koji drugima priskoče u pomoć... To je samo jedan od načina da se ukaže na neophodnost vraćanja pravim vrednostima, i toga da angažovanost i akcija pojedinaca menjaju stvari!

Sa Jankovićevom koja kao drastičan navodi primer sugrađana koji su vadili mobilne telefone ne bi li uslikali samoubicu na jednom od gradskih mostova slaže se i njen kolega psiholog Zoran Milivojević.

- Ta vrsta neangažovanosti nije karakteristična samo za ovo podneblje. Naime, na engleskom se oni koji prisustvuju nekom incidentu na ulici, a ne reaguju zovu „bystanders“-i. U slobodnom prevodu to bi bili "posmatrači", što oni svojim nedelovanjem uistinu i jesu. Ljudi se libe da na sebe uzmu ulogu spasilaca, jer se boje da i sami ne postanu žrtve nasilnika kojem su se suprotstavili - priča za Telegraf Milivojević dodajući da je kao dečak bio svedok događaja u kojem se žrtva pobunila protiv slučajnog prolaznika koji je pokušao da je odbrani.

- Bio sam na prozoru, kada sam ispred zgrade ugledao kako neki čovek nasilno gura ženu, koja vrišti. Slučajni prolaznik joj je prišao i ponudio pomoć, da bi ona iz stopa počela da viče na njega između ostalog poručivši mu i: "Skloni se, bre! Šta ćeš mi još i ti!?" - seća se Milivojević objašnjavajući da se ljudi boje ovakvih reakcija žrtvi, ali i toga da ne stradaju poput brojnih žrtava koje su nestale u roku od nekoliko sati pokušavajući na primer da spreče pljačku ili uhvate lopova.

Posebno zabrinjava činjenica da sličnih primera u Srbiji poslednjih godina ima sve više i da su takoreći postali deo svakodnevice.

Poput slučaja kada su trojica mladića usred dana u Knez Mihailovoj opljačkala Prokupčanku Mirjanu Perić (59). Dok je zapomagala kad su joj otimali torbu, niko od brojnih prolaznika nije joj pritekao u pomoć.

- Samo sam čula da iza mene neko trči i osetila kako mi otimaju torbu iz ruku. Čvrsto sam je držala i zvala u pomoć, ali niko nije prišao. Napadači su me gurali i na kraju oborili na zemlju, a onda mi iščupali torbu - izjavila je tada Mirjana.

Nakon toga medije je preplavila vest o tome kako su četvorica mladića uz pretnju nožem oteli patike P. P. Napad se ponovo desio na prepunoj autobuskoj stanici, a niko nije prišao da pomogne dečaku.

Pomoći nekome ili ne? Da li je moguće da je ovo postala dilema savremene Srbije?

(Katarina Vuković)