UMIRE SRPSKO SELO: Širom Srbije 145.000 kuća zvrji prazno!
- Od 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, obradivo je 4,2 miliona hektara. Međutim, koristi se tek 3,35 miliona hektara, što znači da je blizu milion hektara neobrađeno - kaže Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti
Ravnoteža između sela i gradova u Srbiji narušena je na štetu ruralnih sredina - od 4.600 sela, svako četvrto (oko 1.200 njih) na putu je da nestane! U čak 986 sela u našoj zemlji ima manje od po 100 stanovnika!
Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), upozorava da će ovim tempom za deceniju i po u selima ostati samo spomenici kao dokaz skorašnjeg života.
- I dok ljudi nemaju posla, a sela izumiru, ne koristi se šansa da se ti negativni trendovi zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja. Jer, danas u gradovima nema šta da se radi, a u selima nema ko da radi. Najbolji dokaz toga je činjenica da u Srbiji postoji 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je obradivo 4,2 miliona hektara. Međutim, koristi se tek 3,35 miliona hektara. Dakle, blizu milion hektara je neobrađeno, nalazi se u parlogu. Pored toga, u selima je 50.000 napuštenih kuća i oko 145.000 u kojima trenutno niko ne živi! Sela u Srbiji su ostala poslednje zelene oaze života van gradskih područuja - kaže Gulan za Telegraf.
Srpska akademija nauka (SANU), odnosno njen Odbor za selo, ocenio je da se to može uraditi jedino kroz povratak zadrugarstvu. Ocena je da su i seljak i njegov rad danas potcenjeni.
- Kad kupuju repromaterijal da bi zasnovali proizvodnju, on je svake godine sve skuplji, dok kad prodaju svoje proizvode, oni postaju sve jeftiniji. Na ovaj način moć seljaka sve više slabi, a uslovi za život postaju sve teži. Da bi se prevazilazili ovi problemi seljaci moraju da se samoorganizuju u moderne zadruge i udruženja. Seljaci, jedino udruženi mogu da opstanu, da brže i bolje rešavaju svoje probleme i da stvore bolje uslove za život. Još uvek je u toku donošenje novog zakona o zadrugama, koji se čeka od 1996, kad je donet poslednji zadružni zakon koji i sad važi. Njihov opstanak je moguć samo onima koji su spremni da se povezuju međusobno i da boljom organizacijom i zajedničkim nastupom na tržištu, osiguraju svoj opstanak i grade budućnost - dodaje Gulan.
Naš sagovornik ističe da povratak u ruralna područja zemlje ne znači vraćanje radnika motici i traktoru, već njihovo zapošljavanje u oblasti poljoprivrede i oko nje.
- To znači šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, zanatstvu, domaćoj radinosti, infrastrukturnim, malim i srednjim industrijskim pogonima (kojih ima oko 220.000, a cilj je da ih bude 400.000), čija proizvodnja ne ugrožava ekološku ravnotežu. Tek kad se stvore isti uslovi života na selu, kao i u gradu, moći ćemo da računamo da će se mlađi naraštaji iz grada vraćati u selo. Smatram da povratak u selo neće biti poseljačenje već rad u poljoprivredi, ali i većim delom oko nje. Ti koji se budu vraćali treba da čuvaju tradicionalno, ali i da primenjuju savremene metode života i rada na selu - zaključuje Gulan.
(N. Sekulić)