Amerika više nije zemlja slobode, ropstvo je ponovo biznis! (FOTO)

Lider slobodnog sveta takođe je lider po broju ljudi koje drži u zatvorima: iako u Americi živi samo pet odsto svetske populacije, u njoj živi 25 odsto svetskih zatvorenika. Zatvori u Americi odavno su postali biznis. Ovo je priča o novim "poljima pamuka"

Maja iduće godine navršava se tačno 150 godina od kako je poslednji metak bio ispaljen u Američkom građanskom ratu, a robovi u južnim državama postali slobodni ljudi. Da se taj sukob u zemlji slobode nije vodio za oslobođenje crnaca već za opstanak Unije bolje upućeni vrlo dobro znaju, a bolji podsetnik od činjenice da su tek sto godina docnije tamnoputi građani Sjedinjenih Država postali nominalno jednaki svojoj beloj sabraći, nije potreban.

Preporučujemo

Zapravo, kada se zagrebe po površini američkog društva na površinu isplivava jedna neverovatna spoznaja: država je nekada robovski diskriminisala jednu rasnu skupinu radi eksploatacije od strane male grupe ljudi, a danas ne vrši nikakvu diskriminaciju. Danas su robovi svih boja i etničkih pozadina. Iako su, naravno, najveći deo i dalje crnci.

Između 1970. i 2005. godine broj zatvorenika u Sjedinjenim Američkim Država porastao je za masivnih 700 odsto, daleko premašivši ne samo rast populacije već čak i stopu kriminala. Amerika je danas dom za pet odsto ukupne svetske populacije, i 25 odsto svetskih zatvorenika. Ne samo da Amerika ima najveći postotak zatvorenika u celom svetu, već i najveći postotak maloletnika u kaznenim ustanovama. Svake godine u zatvorima završi 130.000 lica mlađih od 18 godina, a u svakom trenutku u njima je barem 70.000.

Kako je ovo, uopšte, moguće? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan, i svodi se na jednu reč: novac.

Da, zatvori su u Americi veliki biznis. Veliki, veliki, VELIKI biznis. Privatni biznis, da se razumemo. Veliki broj kaznenih institucija (153) u SAD su u vlasništvu privatnih kompanija, a dve najveće (CCA i GEO) su samo u 2010. godini zaradile tri milijarde dolara.

Sistem funkcioniše tako što privatna kompanija koja uspostavi kaznenu ustanovu sklapa ugovor sa državom o slanju pritvorenika u njihove kapacitete. Privatni zatvori se brinu o svemu, od obezbeđenja do ishrane svojih stanovnika, dok država kompanijama za to plaća dnevnu ili mesečnu nadoknadu po svakom osuđenom čoveku.

Na prvi pogled, sve deluje sasvim na mestu. Država se ratosiljala jedne obaveze i može da se posveti drugim, konstruktivnijim, dok kompanije mogu da zarade tako što tu obavezu preuzmu. Međutim...

Privatni zatvori u Americi skoro da nisu ni postojali pre osamdesetih godina prošlog veka, kada su američke državne i federalne vlasti shvatile da im je potrebno rešenje problema prenatrpanosti kapaciteta. Nakon početnog stidljivog probnog perioda doživeli su bum: između 1990. i 2009. godine broj ljudi u ovim ustanovama je uvećan za 1.600 odsto. Kako? E, tu nastaje stvarni šok.

Pošto svaki poslovni model počiva na ideji rasta prihoda, ovaj se u svojoj suštini zasniva na zatvaranju sve većeg i većeg broja ljudi. Zbog toga, kompanije koje se ovim poslom bave lobiranjem i korupcijom zvaničnika pokušavaju da spreče dekriminalizaciju raznih delatnosti, pre svega korišćenja droga i imigracije.

CCA, GEO i MTC, tri najveće kompanije koje drže privatne zatvore, u protekloj su dekadi potrošile 45 miliona na lobiranje, a to je cifra u koju nije uključeno finansiranje političkih kampanja na svim mogućim relevantnim nivoima. U pitanju je legalizovana korupcija, pošto izabrani političari potom slede interese ovih preduzeća umesto naroda.

Interes naroda, na primer, svakako nisu ugovori koje američke države potpisuju sa privatnim zatvorima kojima garantuju popunjenost njihovih kapaciteta. Neki zahtevaju i dobijaju od 90 do 100 popunjenosti. To znači da ako neki zatvor nije dupke pun država počinje da hapsi i osuđuje ljude koji ni u ludilu ne bi u bilo kojoj drugoj zemlji završili iza rešetaka; u suprotnom, mora da plaća kompanijama za neiskorišćene krevete. Drugim rečima, država radi obrnuto od onoga što bi trebalo.

Primera radi, avgusta 2011. godine sudija Mark Ćijavarela Jr. je osuđen na 28 godina zatvora zato što je tokom godina primio milione dolara mita a za uzvrat slao ogroman broj dece u kaznene institucije. Neki od njih su bili desetogodišnjaci.

Stanje u ovim zatvorima nije ni približno ono što bismo očekivali od zemlje koja je lider slobodnog sveta. Nasilje, loša infrastruktura, prljavština, užasna ishrana, seksualno zlostavljanje i tome slično, u toj meri su zastupljeni u privatnim zatvorima da je jedan federalni sudija 2012. godine prebacio sve zatvorenike iz privatnog zatvora "Volnat Grouv" nakon što je na licu mesta video "slike takvog horora kakav nije moguć nigde u civilizovanom svetu".

Pored kriminalaca (i nevinih ljudi koji su tretirani kao kriminalci da bi popunili zatvorske kapacitete), u privatnim zatvorima sede i uhvaćeni imigranti koji čekaju na deportaciju. Ako kongres bude izglasao novu legislaturu vezanu za imigraciju i bivanje imigrantom postane krivično delo, milioni neprijavljenih naseljenika u SAD postaće kriminalci preko noći i završiće na odsluživanju višemesečnih ili višegodišnjih zatvorskih kazni. Veliki broj njih upravo u privatnim zatvorima.

Da stvar bude još tragikomičnija, stopa kriminala je u Americi zapravo u padu u poslednjoj deceniji. Ali to ne znači da kazamati treba da pate. Na kraju krajeva, deoničari i direktori očekuju svoje masne plate.

(V. V.)