PLEMENITOST KOJA TOPI SRCE: Četvrt veka odgajaju napuštenu decu (FOTO)

Milivoje i Danica Paunović bave se hraniteljstvom punih dvadeset i šest godina. Uz svoja dva sina, na put su izveli još dvanaest dečaka iz domova za napuštenu decu. Uvek biraju decu sa smetnjama u razvoju jer je njima, kako kažu "potrebno više pažnje i pomoći"

Na periferiji Beograda, u selu Lisović, daleko od svakodnevne vreve i gužve nalazi se domaćinstvo porodice Paunović. Tu, gde Beograd počinje, a tradicija i selo još uvek žive, već dve i po decenije utočište nalaze štićenici domova za napuštenu decu. Ekipa Telegrafa posetila je ovu mnogočlanu porodicu.

Preporučujemo

Stigli smo malo pre podneva. Još izdaleka, sa seoskog puta čula se graja. Topao dan, nimalo tipičan za sredinu januara, učinio je poljske radove mogućim. Dvorište puno muške čeljadi – najstariji je Milivoje, domaćin i otac, najmlađi Dejan, star svega deset godina. Tu su još i Nenad, Aca, Mića i Jovica. Sve "sinovi" ove porodice i svi uposleni.

Sa verande, vesela domaćica poziva nas da uđemo u kuću. Gleda niz dvorište i zove "svoje muškarce" da naprave pauzu.

Danica je poreklom sa Kosova, a Milivojevi su odavde, iz Lisovića. Uzeli su se pre trideset i pet godina. Ljudi neobično velike plemenitosti, od tada do danas dobili su dva sina, a othranili još njih dvanaest. Svi oni izrasli su u prave ljude i većina ih je veoma uspešna.

– Ideja za hraniteljstvom potekla je tako što smo dugo imali samo jednog sina, a on je tugovao za decom. Mi odemo na Kosovo, tamo svi se skupe, pet šest kuća u jedno dvorište, puno dece, a on jedini sam. On je mnogo patio i plakao što nema sa kim da se igra, često je hteo da ide dole – započinje priču Danica o tome kako je krenula u ovu avanturu koja traje već više od četvrt veka.

“Prvo dete koje sam uzela u hraniteljsku porodicu, pre punih 26 godina bio je  Nedžad, dečak muslimanske nacionalnosti. Bio je kod nas osamnaest i po godina. On i moj sin su se toliko združili da posle nisu mogli jedan bez drugog da budu. Imao je samo dve godine kada je došao. Iako je kasnije otišao kod svoje majke, nju danas zove imenom, a meni se obraća sa mama”, priseća se ova jaka žena, širokog osmeha.

Milivoje je s pažnjom sluša, vidi se, ponosan je na nju i njihov životni put. On je glava kuće, al Dana je žena starog kova, lavica. Vodi domaćinstvo, a opet s lakoćom izlazi na kraj sa šest muškaraca u kući.

- Uglavnom smo uzimali decu sa specijalnim potrebama, jer njima treba mnogo više pomoći i pažnje, rada sa njima. Imam volje za tim da radim sa njima. Nikada mi nije bilo teško. Drugo, škola za njih nije. Oni idu u specijalne škole, i to više zarad druženja. Njima treba neko da im se posveti, da radi sa njima . A kad primite dete u kuću, tu više nema odvajanja od vaše dece. Kada uzmete dete, on je od tada član vaše porodice. Zato to i ne može svako da radi, moraš da imaš nešto u sebi i da volis to. Puno hranitelja misli da može da se izbori, pa uzmzu decu za neko vreme, a posle ga vrate. Deca tada još više pate - nastavlja priču naša sagovonica.

Dok razgovaramo, najmlađi član ove porodice, desetogodišnji Dejan ulazi u kuću i stidljivo se pozdravlja. Hoće da sedi do mame. Njegov brat, tri godine stariji Mića, slobodniji je i rado priča sa nama. Pokazuje nam drvene puške, koje nose kada idu u lov sa “čika Milivojem”.

Najstariji, Aca (24) najduže je u ovoj porodici. On je i posle navršenog punoletstva ostao kod Paunovića, a kako Dana kaže biće tu “dokle god bude dobar”. Lakše ometen u razvoju, kada je sa svega nekoliko godina došao u ovu kuću bio je "dodatno ispušten”. Nije znao da hoda, i nije razgovarao ni sa kim. Godine ispunjene ljubavlju i pažnjom učinile su da Aca stasa u zgodnog mladića krupnih plavih očiju. Iako naizgled stidljiv, voli društvo i brzo se prilagođava. Da ga samo čujete kako priča o svojoj simpatiji Jovani.

Iz ove kuće samo jedno dete je vraćeno u dom, sva ostala ovde su živela skoro do punoletstva.

- Za sve ove godine samo sam jedno dete vratila. Acinog brata. Otrgo se kontroli, voleo da ide po kladionicama, kockarnicama i tako. To ne mogu. Ne mogu tako da se obavežem, ako mu ja ne mogu ništa. Sve dok ja mogu da brinem o njima, da pratim gde su šta su, da ih pratim ja, oni su tu... kad ne mogu ja dam otkaz – kaže Danica.

Pitamo je koliko se često čuje sa svojim nekadašnjim štićenicima, a ona veselo odgovara: Skoro svakodnevno. Zovu je i pitaju “Mama, treba li ti šta? Šta da ti donesemo iz inostranstva? - Ne treba deco ništa. Meni je najveća nagrada da vi uspete u životu”. To govori, a suze već naviru na oči. Uplakana i dirnuta Dana nastavlja: "Najgore je kad odlaze. Srce ti se kida. Pa nije svejdeno, neko ti iz kuće izlazi, kao moje rođeno dete da me napušta. Mnogo su to teški momenti".

Za ove godine koliko su hranitelji, Paunovići su mnogo su toga preživeli. Puno ih je ljudi podržalo, ali bilo je i onih ljubomornih, zavisnih, sa zluradim komentarima.

"Kažu oni meni - šta će ti ciganče u kući? Što ih dovlačiš, šta će ti oni? A ja ih pitam: Pa šta ako su Romi? Jel oni nisu od krvi i mesa? Po čemu su naša deca bolja? Zato što su naša?", priča ova hraniteljka i dodaje da je bilo i onih,  koji su tvrdili da se ovim bavi zbog novca.

Iako svoju platu ne krije (25.000 za troje dece) novac svakako nije presudan faktor koji se uključuje kad sebi stvarate porodicu. A Paunovići svoju još uvek grade.

- Dok mogu da pričam i da radim nemam ideju da stanem. Jedino bolest da me spreči, inače neću da stanem i baviću se hraniteljstvom dokle god budem mogla – poručuje za kraj Dana.

(Milica Batinić)