BOŽIĆNI OBIČAJI NA KOSOVU: Duhovna kultura sačuvala identitet srpskog naroda

Običaji se od sela do sela razlikuju, ali ima dosta zajedničkih i vrlo su slični. Svi imaju isti smisao – da se prizove sreća i napredak u porodici

Etnografske vrednosti Kosova i Metohije, su vekovima do dana današnjeg bile pod uticajem promena društvenog i političkog života, u takvim okolnostima neke su izmenjene, a neke su nestale. Identitet srpskog naroda, koji je više robovao nego uživao u slobodi na ovim prostorima opstao je čuvanjem pravoslavlja, običaja i duhovne kulture.

Preporučujemo

Badnji dan i Božić okupljaju porodicu, donose radost i usled utvrđenog redosleda običaja imaju duhovno značenje. Od kraja do kraja, od sela do sela običaji se razlikuju, ipak ima dosta zajedničkih i vrlo su slični, i svi imaju isti smisao – da se prizove sreća i napredak u porodici.

IBARSKI KOLAŠIN

Na severu Kosova i Metohije oblast koja se prostire uz reku Ibar na jugu Raške oblasti naziva se Ibarski Kolašin. Žitelji Ibarskog Kolašina su kako sami kažu sva vremena i bremena preživeli i opstali čuvajući svoju veru i tradiciju.

Prvi diplomirani sociolog sa Kosova i Metohije, prof. Kosta Galjak, koga na severu pokrajine zovu "narodni čovek", za Telegraf je ispričao kako je proslavljao Božić kao dete u svom rodnom selu Rezala u Ibarskom Kolašinu.

- Bila su to siromašna ali lepa, radosnija vremena, deca su se radovala kocki šećera, ručno pletenim čarapama. U domaćinstvima je postojala neprikosnovena hijerarhija; znao se red - kaže prof Galjak.

Bačica ( glavna domaćica) na Badnji dan ustane pre svih ispeče pogaču, koju stavi u "kostretnu" torbu (kozja koža sa dlakom) i ovas koji je simbol brda i sela Kolašinskih. Domaćin dodaje flašu prvenca (rakije) i oko 4 sata ujutru odlazi u hrastovu šumu obično sa muškim detetom, sinom ili unukom. Seče tri badnjaka nakon pažljivog izbora. Torbu koju je poneo sa sobom spušta kod prvog badnjaka, blagosiljajući dan, ljubi drvo i seče ga iz tri puta, vodeći računa da padne na istočnu stranu i da prilikom zasecanja otpadaju velike ljuske u vidu grebena, kojim će domaćica našarati kolač - božićni hleb. Što su grebeni veći, šare su lepše.

Kada završi seču tri badnjaka, popije rakiju i polomi pogaču, badnjaci ostaju u šumi. Posle dvanaest sati dolazi sa volovima badnjak se sređuje, kreše i zasecaju "džaralice" kojima će svi koji dođu na Božić u dom domaćina blagosiljati čeljad, stoku i polje džarajući vatru.

Badnjaci se stavljaju ispred kuće uz "uzglavlje", mesto gde se nalazi ložište (oganj) u kući. Sve što se radilo na Badnji dan i u toku noći bile su obredne radnje koje su uključivale čeljad i stoku. Vo kao simbol snage i zaštite porodice zauzimao je prvo mesto. Domaćice su mesile kolač sa prorezom na sredini koji domaćin stavlja volu na rog, dajući mu i vino.

Sa smirajem dana čeljad se okupi u prostoriju gde je ložište i koja je ispražnjena potpuno od nameštaja, na slami se postavlja posna večera prema mogućnostima domaćina tj. "šta je dao Bog", krompir na tepsiju, pita sa kupusom, pita sa orasima. Badnjak unosi domaćin, ukućani ga dočekuju, a domaćica ga blagosilja bacajući žito.

Pre dolaska polaznika uvode se volovi u kuću da pređu preko badnjaka. Prvi koji uđe u dom na Božić je polaznik, na pozdrav: "Hristos se rodi", domaćin ga odvodi do uzglavlja vatrenog na kamin, gde polaznik blagosilja dom. Polaznik je sva tri dana praznika glavni gost i zauzima čelo sofre.

Na Božić muške glave i stariji odlaze u crkvu sa decom, a domaćica pravi kolač, "česnicu" (pšenični hleb) u koji se stavlja metalna parica. Kada se porodica okupi za Božićnu trpezu, sva čeljad lome česnicu, a onaj kome pripadne parica biće berićetan i srećan cele godine. Posebno se vodilo računa da prioritet u svim običajima pripadne muškoj čeljadi. Ženska čeljad je valjalo da na Božić uzmu u ruke pletivo, vezivo, sednu za razboj i preslicu. Na Božić decu odrasli nisu smeli tući niti su deca smela da se međusobno tuku.

PRIZREN

Slobodanka Našpalić iz Prizrena je za Telegraf ispričala kako se slavio Božić u prestonici cara Dušana Prizrenu.

- Pre izlaska sunca, grupno se odlazilo u šumu po badnjak - badnju šumku. Muška čeljad, obično domaćin sa sinovima, pucnjavom objavljuje odlazak po "šumku". Izabrano drvo, hrast ili cer, domaćin okrenut istoku, pozdravlja, prekrsti se, koso zaseče, vodeći računa da ga iz tri puta poseče. Kod nas su se donosila tri badnjaka. Svaka kuća je iznosila vruću rakiju i služila sve koji su se vraćali iz seče badnje šumke. Lupnjavom na vrata, dozivalo se: "Domaćine, otvori vrata ide Badnjak!" - priča Našpalić.

Kako dodaje, domaćica dočekuje Badnjake sa sitom u ruci u koje se stavi, pšenica, kukuruz, pasulj, metalni novac i bombone.

- Posipajući time Badnjak domaćica govori: "Dobro došli badnjaci". Na desnu stranu ulaznih vrata u kuću se stave dva badnjaka, sa leve jedan, tako je ostalo od starina. Jedan badnjak se zapali za Badnje veče, od ona dva sa desne strane uzme se jedan i stavi na levu stranu. On će biti spaljen na Božić, a treći po Božiću. Svako ko dođe u kuću otkida grančicu i njome džara vatru, čestitajući praznik i blagosiljajući dom i ukućane: "Koliko varnica, toliko zdravih godinica, koliko varnica toliko parica"... i nabraja redom u toru jaganjaca, u njivi žita... - dodaje Našpalić.

Za večeru se sprema posna ali bogata trpeza, kako bi takva bila čitave godine, obavezna je riba, pasulj tava, pita sa kupusom, pita sa orasima, pečena tikva. Na sofru se stavlja sito u kome su koštanje (kesten), i sve što ima od voća. Večera se postavlja na sofru, pod je posut slamom. Prvo domaćica čestita domaćinu, za njom svi ukućani, a onda međusobno. Večeru započinje domaćica, zahvatajući iz sita voće i kestenje i stavljajući ispred svakoga. Cela porodica peva pesmu Badnjaku "Badnjače, Badnjače, naš mili rođače", okadi se sofra, pomoli se i večera može da počne.

U Prizrenu je služba u crkvi počinjala u 3 sata posle ponoći na koju su odlazili svi ukućani. Posebno se vodilo računa da vrata doma na Božić otvori muška ruka – položajnik.

PRIŠTINA

Jedinstven običaj koji se tek ponegde sačuvao, a karakterističan je za centralno Kosovo, jeste da se "mrs" posle Božićnog posta započne pečenim vrapcima, prethodno osušenim, kako bi oni koji ih jedu bili laki i hitri kao vrapci. Taj običaj je bio negovan u porodici Divjak u Prištini:

Badnji dan se završavao Badnjom večerom, kada se unese Badnjak u kuću, slama je po podu, sveća upaljena. Sofra se okadi, pročita zahvalna molitva i otpeva božićni tropar "Roždestvo Tvoje Hriste Bože". Domaćin sa muškarcima lomi pogaču i svakome daje komad, na badnjoj sofri se jede samo kašikama, noževi i viljuške se ne stavljaju - da ne bi bilo svađe. Pričaju se priče od starina, šali sa decom i igra igra par (ćifmi) - nepar (tekmi). Deca treba da pogode da li onaj ko pita "ćifmi – tekmi" ima paran ili neparan broj oraha u rukama, ko pogodi dobija sve orahe koje onaj ko pita drži u ruci, ako ne pogodi mora toliko oraha da mu da.

Na sofru se stavlja jedna čaša vina, muško čeljade polomi orah vodeći računa da bar jedna polovina ljuske ostane cela, u nju sipa vino koje iz tri puta blagosiljajući dom i domaćina ispije i pojede komadić polomljenog oraha. Zatim, svakom od ukućana daje komadić oraha i sipa vino u ljusku od oraha, koje svi ispijaju na isti način. Ovaj običaj simboliše jedinstvo porodice i jačinu. Sofra se ne diže jer se veruje da su te noći svi naši pokojni preci sa nama.

Na Božić smo svi zajedno odlazili na službu i tog dana, iako je svako dobro došao, nismo išli u posete. Položajnika smo sa nestrpljenjem i radošću dočekivali, sa darom u kome mora obavezno biti nešto od odevnih predmeta, košulja, čarape, metalni novac, orasi i voće. Doručak se započinje lomljenjem česnice u koju se stavlja zlatnik, srebrnjak ili metalni novčić, onaj ko odlomi komad u kome je novčić imaće para cele godine.

- Na Božić nije valjalo da se spava, a valjalo je da se započne bilo koji posao. Žene su započinjale ručne radove. Takođe, nismo lomili orahe da se ne bi lomilo u toku godine – ispričala je za Telegraf Milica Divjak iz Prištine.

Još uvek su se po selima sačuvali običaji da se pazi kad će badnjak da pregori, onaj ko prvi javi domaćinu dobija nagradu, negde je to novac, negde slatkiši, a negde prvo mladunče u toru (jagnje, jare, tele...), gde se stanovništvo bavi stočarstvom. Iver koji se odvoji kada se zaseče badnjak stavlja se u postavicu (drvena posuda gde se izliva mleko za kajmak) da bi kajmak bio debeo kao iver.

(Telegraf.rs)