MIRA BANJAC: Američki san je laž!

Proslavljenu glumicu bioskopska publika ponovo ima priliku da gleda u filmu "Mamaroš“ režisera i scenariste Momčila Mrdakovića. Pročitajte šta Mira kaže o ovom filmu, o odnosu sa kolegom Bogdanom Diklićem, o kompromisima koje glumac mora da pravi...

Mira Banjac je rođena 1929. u Erdeviku i pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u mnogim televizijskim dramama i serijama, ostvarila brojne značajne uloge na filmu...

Preporučujemo

Autorka je scenarija kratkometražnog filma "Laku noć, Šljuka“. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, statuete „Joakim Vujić“, Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim nagrade "Pavle Vuisić“ i Dobričin prsten, najvećih glumačkih priznanja u filmskoj i pozorišnoj umetnosti.

Bioskopska publika ponovo ima priliku da gleda bravure Mire Banjac, i to u filmu "Mamaroš“ režisera i scenariste Momčila Mrdakovića. Protagnosta je Pera, čovek srednjih godina koji živi u Srbiji u senci svoje majke Mare. Ona je penzionerka i član bivše komunističke partije. I dalje veruje u slavu Socijalističke ideje. Pera je tipični mamin sin: nakon što je osvojio Zelenu kartu, njih dvoje beže iz Srbije za vreme bombardovanja 1999. godine. Iznenađujuće, mama se tamo mnogo bolje snalazi, uprkos ideološkim razlikama.

Novi Žurnalist uradio je intervju sa ovom našom proslavljenom glumicom koji mi u celosti prenosimo.

* Kako je došlo do saradnje sa rediteljem Momčilom Mrdakovićem?

U ovom filmu sam se prvi put susrela sa Momčilom, iako je on poznat čovek u filmskom miljeu - on je po profesiji filmski arhitekta. Oduševila sam se njegovim scenarijom, to je vrlo intimna priča, njegova lična priča, i mene je to zaintrigiralo i navelo da prihvatim ulogu.

* Kakav je odnos majke i sina u ovom filmu?

Ovakav odnos majke i sina je za mene veoma neobičan, ali evo i danas mnoga naša deca žive u porodicama, neosamostaljena. Protagonista u ovom slučaju ne može da bude samostalan jer je majka jača od njega i majka ga gura. Nije mi bilo teško da „pronađem“ tu majku jer sam i ja sama majka.

* Ima li neke sličnosti između vas i Mare?

Nema sličnosti. Moj sin je vrlo samostalan i svoj život vodi mimo mene. Mada, svaka majka voli da pomogne i podrži svoje dete koliko može.

* Kakva je bila Vaša saradnja sa Bogdanom Diklićem?

Sa Diklićem mi nije bilo teško da sarađujem jer sam s njim snimala već pet-šest filmova. Mi smo ljudi iz pozorišta i već dugo se znamo, tako da smo zbog prethodne saradnje imali dobar odnos koji je bio jako važan u ovom filmu. Diklić igra mog sina koji je po profesiji inžinjer, ali je privatno pasionirani kinooperater. Njegova majka je živela u komunizmu i još uvek je nostalgičar, zbog čega su obožavali da gledaju stare ruske filmove.

* Ovo je još jedan od filmova snimljen o periodu bombardovanja, ali ima komične elemente. Po čemu se razlikuje od drugih filmova inspirisanih ovom temom?

Reč je o komediji koja postoji i u samom životu, te je život izbacio to nešto komedijsko. Ovaj film ima drugu, vrlo bitnu poruku, koja će se pročitati.

* Zbog čega je Mara imala otpor prema Americi?

Pripadala je drugom svetu, socijalističkom, a u to vreme je postojao jasan otpor prema kapitalizmu. Drugo, američki san je dosta lažan san. Nije sve tako jednostavno - odem pa radim, obogatim se - što se kroz ovaj film i vidi. Prijatelj koji je Peru pozvao da dođe u Ameriku nije se snašao, radio je sve i svašta kako bi opstao. To sadrži i poruku našoj deci, koja tragaju za ostvarenjem tog sna, da budu svesna da se taj san nekada rasprsne kao pahuljica.

* Koliko glumac treba da bude spreman na kompromise? Da li su vam reditelji postavljali neke neobične zahteve?

Glumac mora biti spreman - u vodu ili u vatru ako to uloga traži, tu nema šta... Glumila sam u jednom filmu u Bosni pre rata, a u njemu je postojala scena u kojoj sam morala da uđem u reku Drinu u spavaćici, drugog decembra. Učinila sam to bez pogvora. Tada vam je samo bitno da se taj zadatak završi, i da odigrate ulogu najbolje što možete.

* Dobili ste mnoštvo nagrada i priznanja tokom svoje karijere. Koliko vam to znači i da li podstiče želju da se i dalje bavite ovim poslom?

Svaka nagrada obavezuje. Kada dobijete nagradu onda morate braniti dostojanstvo njeno dostojanstvo, ne smete je kompromitovati. To je nešto što dolazi od publike za koju radimo, od ljudi koji nas ocenjuju, i zbog kojih uopšte postojimo. To je znak da vas je neko primetio, da vas je izdvojio po nečemu dobrom, i naravno da je to velika stvar. Svrstavam se u ljude koji ne mrze svoje nagrade i ne govorim da one ne znače ništa. Naprotiv, veoma mnogo mi znače.

* Kako gledate na budućnost glumaca u Srbiji?

Mislim da naši mladi glumci imaju budućnost. Oni imaju više sreće nego mi. Ja sam se mnogo kasno srela sa filmom, bila sam u pozorištu... Tada je bilo samo dvoje-troje filmskih glumaca, a vi dobijate ulogu samo ako vas neko izvuče iz šešira. Naši glumci već na akademiji dobijaju ravnopravno: pozorište, film ili televiziju. Oni će se mnogo manje boriti za svoju egzistenciju a, naravno, uvek će zavisti koliko ima para, koliko se može i koliko koga posluži sreća. Nije uvek talenat presudan. Talenat je važan za početak, ali je rad veoma bitan.

(Telegraf.rs / Izvor: novinarnica.net / Olja Jojkić)