KRISTIJAN: Skidao sam pivski stomak uhapšenim direktorima!

- Apsurdno je da sam prodavao drogu, da sam podvodio neke maloletnice, da prljam Crkvu i pravoslavlje kad me znaju kao velikog vernika, a pogotovo kao protivnika svih poroka, a pogotovo droge - priča Kristijan

Nakon što je pre desetak dana izašao iz zatvora, Aleksandar Kristijan Golubović (44), koji je "iza brave" proveo četiri godine pod optužbom da je švercovao heroin, ispričao je za “Alo!” sve o svojim zatvorskim danima, sukobima i prijateljstvima iza rešetaka, druženju s Miloradom Ulemekom, odnosu s Andrijom Draškovićem, Željkom Ražnatovićem Arkanom, a otkrio je i da je veliki simpatizer SNS-a, srpskog predsednika Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Preporučujemo

Intervju prenosimo u celosti.

Nosiš pancir. Je l‘ se to plašiš nekog?

- To je sitna predostrožnost. To je moj, kako da kažem, detalj pažnje na ove devijantne ličnosti, koje bi se usudile da naprave neki problem.

Imaš li neprijatelje?

- Nemam. U principu, nemam ozbiljnog neprijatelja. U ovom gradu su u 90 odsto slučajeva ljudi ubijani iz zavisti, ljubomore i iz straha. Pravi neprijatelji su se se odavno umlatili i svi su na nekom drugom mestu.

Ti si mu udario šamar?

- Čoveka sam masirao jer ga je bolelo rame, pošto znam i fizikalnu terapiju da radim. Trenirao sam ga, masirao sam ga, crtao sam njegovoj deci čestitke, njegovoj ženi pisao prelepe stihove. Čovek mi je kupio sunčane naočare. Imali smo jedan veoma prisan odnos. Moji su ručkovi bili definitivno najbolji u celom CZ-u, pa smo razmenjivali iskustva, jer i njegova sestra isto fantastično kuva. Međutim, taj njegov direktorski, nadmeni manir nije mogao da prođe u sferi gde sam ja, na primer, neka vrsta lava. Doći će hijena, zmija, soko i doći će neki kojot iz Berana. On meni priča o nekoj časti i poštenju, a vara ženu s petoro dece! Animozitet između nas je nastao kroz neke društvene igre. U „jambu” je bilo neko sitničarenje, krađa. Pravio tenziju čovek zbog 1.000 dinara koji su simbolični u igri. A on, kvazimilijarder, pravi problem zbog 1.000 dinara i beči se na mene. Ja mu kažem: ”Smiri se, ovde igramo da nam prođe vreme. Ako te boli da izgubiš od mene 1.000 dinara, ja ću da ti platim samo da bude tišina”. Onda je on tu počeo nešto da talasa, a ja sam mu jednu čvrgu opalio, od koje je on fijuknuo tri-četiri metra i pao, ali onako “lastu”, na suvo. Tu je slučajno naišao komandir i ovaj se njemu požalio, žargonski rečeno iscinkirao da ne možemo u sobi biti zajedno. Mene su sklonili u samicu, a kasnije mi je bilo duplo bolje društvo i sve. Učinio mi je uslugu. Da sam znao da ću u tako dobru sobu da odem, među tako dobro društvo, ja bih to odavno uradio, samo da se sklonim odatle. On je jedan direktor, on ne zaslužuje ni šamar, on nije mogao da dođe u situaciju da ja njega ispesničim. On bi morao da me napadne mačem ili budakom da bih ja njega morao da neutrališem šamarom ili pesnicom. Čovek nije uopšte u tom fazonu. Čovek ne može da se opusti jer on je nabeđeni diša, nabeđeni milioner.

(Telegraf.rs / Izvor: Alo / Danica Ćuruvija)