VOJISLAV BUBIŠA SIMIĆ ZA TELEGRAF: Svirali smo "Ozni" američki džez i pevali na engleskom (FOTO) (VIDEO)

Pionir srpskog džeza u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf priča o bombardovanju '41, kako su ga hapsili partizani, seća se kalemegdanskih svirki pod budnim okom "Ozne" i susreta sa velikanima američkog džeza

Na pragu devedesete godine, kompozitora, pijanistu i pionira srpskog džeza Vojislava Bubišu Simića sećanje služi bolje nego ikada! I dalje, kaže, s vremena na vreme, gostuje kao dirigent, ali daleko više vremena provodi u svojoj radnoj sobi u Ustaničkoj ulici pišući kompozicije za gudače i horove (između ostalog i “Viva Vox”) i knjige sećanja o vremenu i ljudima, koji ne smeju da se zaborave.

Preporučujemo

Deo pomenutog sećanja na vreme kada su Kosovskom ulicom umesto automobila jezdila ledadžijska kola, a na kalemegdanskim igrankama svirao američki džez u prisustvu oficira "Ozne", delimo sa Bubišom u prostranom salonu njegovog tipično građanski nameštenog stana gde ovih dana uveliko radi na četvrtoj knjizi.

- Tek sada razumem moju babu, koja mi je svojevremeno govorila da se s godinama otvore neka „dubinska“ sećanja. Sve ono što sam kao mlad uzimao zdravo za gotovo, sada mi se vraća, pa se tako do najsitnijih detalja sećam stvari iz recimo 1938. godine - počinje priču za Telegraf Vojislav Simić bacivši se s energijom dvadesetogodišnjaka na priču o potezu između Kosovske i Ulice majke Jevrosime gde je odrastao.

No, moram da primetim da ipak imate nešto zajedničko sa Titom. Nikada niste nešto naročito voleli rok muziku.

- Mene rok nije interesovao, jer sam u vreme njegovih početaka već uveliko i srcem i glavom bio u ozbiljnoj i džez muzici. Istina je, međutim, da su rok sastavi kod nas u prvo vreme bili diletantski. Njime su se bavila uglavnom razmažena deca, kojima su bogati roditelji kupovali gitare po inostranstvu da ih “drndaju”. Tek kasnije, rok je dobio neophodnu ozbiljnu notu.

A, kako se dogodilo da narodna muzika izađe iz kafana i preraste u nešto za šta nema adekvatnog termina?

- Sve je počelo krajem 70-ih kada je Zahar sa Lepom Brenom napravio te simpatične duhovite hitove poput “Mile voli diisko, a ja kolo šumadijsko”. To je bilo bezazleno, sve dok se nisu umešali orjentalni zvuci. Tako je nastao neki hibrid, koji je podrazumevao izvođenje orjentalnih ritmova na zabavnim instrumentima, a čiji su eksponenti uglavnom izazovno zgodne žene. Malo po malo, došlo je naposletku do toga da više niko u Guči ne zna da igra srpsko kolo.

Pratite li dešavanja na džez sceni i šta pustite sebi za dušu dok pišete knjigu?

- Naša džez scena je sjajna, međutim džezeri su veoma slabo plaćeni. Što se mog ukusa tiče, ja sam ipak odrastao i vaspitavan na mejnstrim sving bap džezu. I dalje istim žarom uživam u Eli Ficdžerald, Sari Von, Džordžu Geršvinu i Kolu Porteru.

(Katarina Vuković)