Majka nas je 20 godina držala zatvorene u kući!

Brat i sestra, Marko i Marijana Stanković kažu da su detinjstvo i deo mladosti proveli u četiri zida. Majka ih je skrivala i na Ostrogu. Niko nije znao da postoje

Brat i sestra Marko i Marijana Stanković danas su odrasli ljudi. Marko ima 23, Marijana je dve godine mlađa. Sudbina im je nametnula da detinjstvo i ranu mladost potroše kao možda nijedno dete na svetu. Zarobljeni!

Preporučujemo

- Sestra i ja smo bili žrtve preterane ljubavi. Zatočenici majčine paranoje, deca osuđena na kućnu robiju. Niko nije smeo da zna da postojimo. Nismo išli u školu, zabranjeno nam je bilo da izlazimo na ulicu. Možda je ružno reći i srce mi se cepa dok izgovaram ove reči, ali tek kada je ona umrla, mi smo dobili priliku da upoznamo spoljni svet - kažu Marko i Mirjana Stanković iz Požarevca, svedoci stravične torture koju je sprovodila njihova majka.

Njihova priča počinje kada je majka ostala jedini stub porodice. Bila je u poodmakloj trudnoći sa Marijanom kada je nju i decu napustio suprug. Bio je to prvi udarac za celu porodicu.

- Drugi udarac usledio je posle moje vakcinacije. Nije se primila, a ja sam se razboleo. Sa mojom bolešću i tatinim odlaskom, verovatno je počeo mamin patološki strah da nas može zadeseti i veće zlo. Njen odgovor je bio da nas sačuva među četiri zida. Kada o tome sada razmišljam, odgovor nalazim u njenoj preteranoj brizi i ljubavi, koja se graničila ili prešla u bolest. Nije mi lako kada ovo govorim, jer je mama bila naš jedini oslonac. I žrtva. A mi, nas dvoje, žrtve takvog njenog stanja - priča Marko.

Živeli su tako ne sumnjajući u istinitost majčinih reči. Zato se nikada nisu usudili da izađu napolje. Sve dok ona nije preminula 2010. godine.

- Mislio sam da će se svet srušti. Bili smo preplašeni, nismo znali šta nas očekuje. Uplašeni od sveta izvan četiri zida.

Baba i deda su ih uzeli pod svoje okrilje. Širom su otvorili vrata kuće, pustili ih napolje i upoznali sa - životom!

- Niko za nas nije znao da postojimo. Imali smo dokument da smo rođeni i ništa osim toga. U policiji nam nisu verovali. Morali smo da dovedemo svedoke da potvrde naš identitet.

I onda polako, svaki novi dan bio je izazov. Mnogo su propustili, ali se ne plaše budućnosti.

- Korak po korak počeli smo da se upoznajemo sa okolinom. Upoznali smo komšije, počeli da izlazimo, da se družimo sa drugom decom.

Marijana je našla momka sa kojim je u vezi skoro tri godine. Marko se ozbiljno bavi informatikom.

- Obožavam život, obožavam ljude. Ujutru jedva čekam da se probudim. Meni je doživaljaj samo da šetam ulicom, ili, neopisiv je osećaj kada idem u školu. Za neke ljude su to male stvari, ali meni je sve, nekako, novo i zbog toga uživam u svakom danu - kaže Marko.

Bez obzira na ono šta su proživeli, za majku i jedno i drugo imaju puno razumevanje. Oboje kažu:

- Previše nas je volela, ali znamo da to nije dovljno opravdanje za njene postupke.

(Telegraf.rs/ Izvor: Večernje novosti)