PRAVI VLASNIK VILE DS-a U KRUNSKOJ: Moja ćerka bi za jedan zagrljaj poklonila kuću Borisu Tadiću! (FOTO)

Branko-Bob Božić u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf otkriva kada će dobiti nazad vilu u Krunskoj, rudnike na Kosovu i vilu u Hrvatskoj, i kako mu je bokser Leri Holms izbio tri zuba

Kada je pre pet godina Branko-Bob Božić, barmen s Menhetna, bokser i avanturista, svratio u Beograd da obiđe vilu u Krunskoj 69, dom svoga oca Dobrivoja Božića, čuvenog izumitelja i pronalazača železničkih kočnica, nabasao je na tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.

Preporučujemo

Nakon što su se u vili, koja je još uvek sedište Demokratske stranke, izgrlili, ispričali i popili po jedno pivo, Tadić mu je obećao da će po usvajanju zakona o restituciji dobiti svoju kuću nazad.

Godine su prošle, Demokratska stranka se sprema da se iseli iz vile u Krunskoj, a prema rečima Boba Božića, on i dalje ne zna na čemu je.

- Kada sam pre pet godina posetio Beograd s ćerkom Vesnom, u vili u Krunskoj smo zatekli Borisa Tadića i Vuka Jeremića - počinje priču za Telegraf Božić.

Tadašnji predsednik Srbije rekao mu je da će dobiti svoju kuću nazad, ali Bob smatra da se to neće desiti "preko noći".

- Kada je rekao da ću dobiti očevinu nazad, razumeo sam da je Tadić pre svega mislio na to da treba da ostavimo prošlost iza sebe, i da gledamo u budućnost - nastavlja priču Branko.

- Od tada se, međutim, nisam video s Tadićem. Siguran sam da u ovom trenutku i on i DS imaju daleko važnijeg posla od toga da brinu o mojoj imovini (smeh). Hvala bogu da moja ćerka nije pregovarala s Tadićem, jer kakva je, mogla je da se odrekne vile u zamenu za samo jedan njegov zagrljaj (smeh).

Nakon bokserske karijere, izvesno vreme ste čak vozili i kamion po minskim poljima u Nikaragvi?

- Vozio sam kamione i kroz Tursku, Avganistan i Iran, i to i po 20 sati dnevno. U Nikaragvi sam za vreme rata prevozio novinare i reportere. Sećam se, vozim jednu novinarku prašnjavim putem, nigde nikog oko nas. Nakon nekoliko kilometara ugledamo dvojicu vojnika. Ona, naravno, stane da paniči da ih ne primamo, jer će nas likvidirati njihovi neprijatelji, međutim, meni kao tvrdoglavom momku s njujorškog asfalta to nije moglo da uđe u glavu. Kažem joj da ućuti i stanem. Ona je, razume se, odmah izašla iz kamiona (posle sam čuo da je s njom sve bilo u redu), a ja primim one vojnike. Na kraju puta, njih dvojica su mi dobacili da su bili užasno umorni i da ih je baš bilo briga što je put, kojim smo išli, bio miniran. Tada mi je tek bilo jasno zašto oko nas nije bilo žive duše! Iste večeri sam odseo u kući nekih seljaka. Napolju je divljao rat, u kući nije bilo toaleta, a ja sam kao u inat dobio dijareju. Nije bilo druge nego da izvršim nuždu u neki čaršav i da ga izbacim kroz prozor. Ujutru sam na osnovu besnih izraza lica domaćina i kroz nekoliko njihovih opaski, shvatio kakvu sam glupost napravio! Čaršav sa izvesnim "sadržajem" bacio sam, ni manje ni više, nego - direktno na sto za kojim su večerali.

Šta je od tog avanturističkog duha ostalo? Kako danas živite?

- Čitam novine i gledam vesti, uživam u operi i jedva čekam da idem na baletske predstave s ćerkom u junu... Obožavam da jedem dobru hranu. E, tu mi do izražaja dolazi srpsko poreklo. Dok je, na primer, mojoj ćerki Vesni dovoljno da ceo dan bude na palačinkama i čokoladi, ja ne mogu da zamislim život bez bureka i čurubčića... Izvinite, ćevapčića... Tako se kaže, je l' da? (smeh)

(Katarina Vuković)