ISPOVEST ĐINĐIĆEVE SESTRE: Zoran je u duši bio Jugosloven!
- Osim što je bio odličan đak, stizao je sve, da se bavi šah klubom, karateom i devojkama. Njegovim nestašlucima nije bilo kraja - otkriva Gordana Đinđić Filipović
Ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić jedan deo svog detinjstva proveo je u Travniku, gde je završio gimnaziju. Brat i sestra Zoran i Gordana Đinđić rođeni su u Bosanskom Šamcu. Njihova majka Mila je, takođe, iz BiH. Porodica Đinđić se iz BiH preselila u Srbiju krajem šezdesetih godina, ali njihova veza sa Bosnom nikada nije prekinuta.
Prijatelji i uspomene na sretno i bezbrižno detinjstvo predstavljali su nit koja ih je vezivala za zemlju u kojoj su rođeni.
- Mi smo u Travnik došli da živimo 1962, a odselili smo se 1969. godine. Poslednji put u Travniku sam bila 1989. na obeležavanju dvadeset godina mature. Sebe sada ne posmatram kao Gordanu koja je ovde završila gimnaziju, već osobu koja je provela najlepše dane sa svojim bratom. Svaka ulica me ovde podseća na naš zajednički život. Na naš odlazak u školu, šetnje do Plavih voda, mesta gde smo se svi kretali. Zoran je ovde završio dva razreda gimnazije. Bio je jako nemiran, živ, pokretan - kaže ona, i dodaje da je on od đačkih dana pokazivao da je napredniji od ostale dece.
- Osim što je bio odličan đak, stizao je sve, da se bavi šah klubom, karateom i devojkama. Njegovim nestašlucima nije bilo kraja. Sećam se kako smo u Popovskom vrtu brali zelene rezdelije (divlje šljive) i od njih dobijali herpese na usnama. Onda smo od mame dobijali batine, jer nas je upozoravala da ne smemo da diramo tuđe, međutim, Zoran se nije izdvajao iz društva. On se u Travniku skijao niz nasip kuda je prolazila pruga iza zgrade u kojoj smo živeli. Bila sam u stanu u kojem smo živeli. Nalazi se na trećem spartu u zgradi stotinak metara od gimnazije, u blizini katoličke crkve. Imam fotografiju gde se spušta na tim pravljenim drvenim skijama. Ja ih imam kod kuće, kao i njegovu gitaru na kojoj svirao u Travniku. Odlučila sam da ih dam u Arhiv Srbije, gde postoji postavka njegovih ličnih stvari - kaže Gordana Đinđić Filipović.
- Bili smo jako vezani. Na Novom groblju, gde je Zoran sahranjen, prišla mi je jedna mlađa žena i kazala: 'Znate imam i ja mlađeg brata, njemu kada bi se nešto desilo, ja ne bih ostala živa'. Ja sam je upitala: 'Koji je vaš predlog? Šta da ja radim?' Najteže je živeti s tim! Zapravo, teže je živeti s tim nego ne živeti uopšte. Jer jednostavno, sve me podseća na njega. On je moj jedini brat i otkako znam za sebe, znam za njega. Moj muž nema brata, niti sestru. Ružica, Zoranova supruga, takođe, nema nikoga, samo smo mi u porodici imali jedno drugo. Kada preživite ovakvu tragediju, onda više nikada niste isti. Dela duše više nemate. Naučila sam da život živim s tim da ga više nema. Mnogo je teško da to izgovorim. Majka se trudi da meni ne pokaže tu svoju patnju. Mislim da je ona mnogo jača od mene. Ali kada ostanemo same, znamo kako nam je - otkriva ona.
Gordana Đinđić Filipvić je lekar specijalista medicine rada, s mužem i tri kćerke živi u Valjevu. Svi članovi porodice Đinđić od 2003. godine imaju stalnu policijsku zaštitu.
(I. M. / Izvor: Slobodna Bosna)