SRBIN U PARIZU: Pijani Brando je spavao kod mene, gledao sam Brižit Bardo kako igra po stolovima! (FOTO)

Beograđanin Slava Marković, koji je 35 godina bio šef sale elitnog pariskog restorana "Raspućin", seća se kako je Marlona Branda krišom pijanog iznosio napolje, služio milijardere i razuzdane filmske lepotice

Beograđanin Slava Marković danas za sebe u šali voli da kaže da je “penzioner bez perspektive”, a svojevremeno je bio najvažnija osoba u “Raspućinu”, jednom od najelitnijih pariskih restorana. Na mestu šefa sale tamo je proveo punih 35 godina, i prema sopstvenom svedočanstvu, nagledao se onoga o čemu može i hoće, ali i ne može i neće da priča.

Preporučujemo

Sa setom se seća susreta s harizmatičnim Omarom Šarifom, koji je bio strastveni kockar, skromnom Marijom Kalas, dostojanstvenom Grejs Keli, zgodnom Brižit Bardo i konzervativnim Marlonom Brandom. Da, baš je takav, konzervativan, bio glavni junak “Poslednjeg tanga u Parizu”, kaže Slava. Ko bi rekao?

Dok nas u svom domu na Dedinju poslužuje specijalitetom kuće, kafom s malo amareta, čiji ukus neodoljivo podseća na badem, trudimo se da iz Slave izvučemo i ono o čemu možda ne bi smeo da priča.

Njegova uzbudljiva životna priča počela je tako što je krajem 50-ih, kao 23-godišnjak sa ekipom s Palilule i iz Pete beogradske gimnazije - Stevicom, Rokijem, Miletom Rakijom i Vukom, pešice krenuo put Trsta. Te 1958. žestoki momci s beogradskog asfalta zanosili su se lepotom Ester Vilijams i živeli u ubeđenju da je život na Zapadu kao u “Balu na vodi”.

- Nismo bili od onih, koji su bežali iz Jugoslavije - počinje priču za Telegraf Slava Marković.

- A, takvih je onda bilo. Sećam se čuvene gospođe Bose Besaradić, kod koje smo ponekad dolazili u Hilandarsku, koja je dala dva sprata svoje kuće za tri pasoša na ime njenih kćerki Ljilje, Goce i Vesne. Ljilja se nešto kasnije udala za čuvenog fudbalera Vladicu Popovića. Dakle, mi smo svojom voljom i na svoju odgovornost krenuli peške iz Opatije, da bi se negde pred zoru obreli stotinak metara ispred granice s Italijom, na jednom brežuljku kod granične karaule na Kozinama.

Tu su, kako kaže, legli ispod drveća motreći kad se menjaju stražari na granici.

- Trebalo je samo da ukapiramo kad je smena i da se neprimetno provučemo preko.  Tako smo se dokopali Trsta, pa onda i do Venecije. Tamo smo, sećam se, nekom Jugoviću prodali stari ručni sat i s tim ne tako malim kapitalom krenuli put Verone, koja je bila puna policije. U vozu nas je uhvatio kondukter, a pošto nismo imali ni karte ni kinte, nije bilo druge nego da iskočimo iz voza. Tu nas ulovi policija i vrati u Veronu, a odatle u Kremonu u logor za izbeglice.

Marija Kalas je bila čest gost. Da li ste imali tu čast da je slušate kako peva u “Raspućinu”?

- Bila je skromna i prijatno se ophodila prema svima nama. Ničim nije isticala svoju veličinu i harizmu, a najmanje potrebom da nešto zapeva. Ali, zato smo imali prilike da vidimo u više navrata Brižit Bardo kako igra na stolu.

Da li ste se razočarali kada ste neku od filmskih diva videli uživo?

- Pa, i nisam. Od svih lepotica iz tog vremena najelegantnija je bila glumica i princeza Grejs Keli. Jednom sam za nju izjavio da nije moguće da je jedna tako fina žena bila Amerikanka. Natali Vud je govorila tečno ruski i često dolazila, za razliku od Alena Delona, koji nikad nije ni privirio.

Najzahtevniji je, međutim, bio čuveni saudijski milijarder i trgovac oružjem Adnan Kašogi?

- Sećam se da nije dozvolio Barbari Strejsend da sedne za njegov sto, jer je ona Jevrejka, a on je bio Arapin. Čak je i američki predsednik Nikson, koji je bio njegov advokat, stajao kraj stola dok mu Adnan Kašogi ne kaže da sedne. Inače, Kašogi je pio votku i nije nikada bio izdašan s napojnicama.

Pre nekoliko godina ste bili na proslavi 35. rođendana “Raspućina”. Koliko se restoran promenio?

- To vam je kao i sa svakim drugim restoranom. U “Maderi” su, na primer, pre 15-20 godina sedeli Aca Obradović, Ljuba Tadić, Cune Gojković... Svaki drugi sto sam znao. Kada god bi leti svraćao u Beograd iz “Madere” nisam mogao da izađem trezan, jer su me svraćali za svaki sto da popijem po jednu čašu.

O čemu ste pričali kada se nađete? O politici?

- Ma, kakvoj politici! Koga je interesovalo da priča o politici, koju ne može da promeni. Tada je na vlasti bio Adolf.

(Katarina Vuković)