Ispovest prijatelja balkanskog Hanibala Lektora: Goran nije zver, potrebno mu je lečenje!

- Decembra 1999. godine sve je pošlo po zlu. Kada mu je otac ubijen, a Goran to gledao, njemu se srušio svet. Ubijena je bila jedina nada koja je mogla da ga izvede na pravi put. Ipak, on nije manijak - poručuje drug Gorana Kotorana

Nakon objavljivanja priče o Goranu Kotoranu, zatvoreniku iz KPZ Foča u Bosni i Hercegovini, redakciji se javio njegov prijatelj iz detinjstva, koji je hteo da otkrije i drugu stranu priče o Kotoranu, o kojoj javnost malo zna.

Preporučujemo

Predrag Đ, koji je odrastao zajedno za Kotoranom, tvrdi da je u detinjstvu i ranoj mladosti Goran bio sasvim normalan dečko, perspektivan sportista i da je ubistvo oca u kafiću u Kozarskoj Dubici preokrenulo njegov život. Od tog dana, prema rečima našeg sagovornika, sve je pošlo po zlu.

- Reč je o momku koji je imao jako teško i loše detinjstvo. Njemu je otac, pokojni Dušan Dujo Kotaran, bio jedina nada za normalan život. Želeo je da od njega napravi sportistu, tačnije rukometaša. I išlo je to kako je trebalo. Goran je igrao čak i u banjalučkom Borcu. Imao je šut, imao je igru još kao dete. Jednom prilikom na treningu njegov otac je bio u bloku. Mali Goran je pucao preko njega. Lopta je prošla blok i mene, koji sam bio na golu, i pogodila me je u desnu nogu, u butinu. Noga me je bolela čitav dan, a modricu sam imao sedam dana. Takav je šut imao. Otac se iznervirao zbog njega, prekinuo je igru i dugo je vikao na njega - kaže naš sagovornik.

On otkriva da ga je upravo otac naučio da zavoli i da vrhunski igra rukomet jer je bio majstor u tom sportu. U mladosti je jednom prilikom imao ponudu da potpiše za švajcarski Bazel, ali Dubica, rukometni klub u kojem je igrao, nije mu dala da ode.

(I. Mitkovski / Foto: Nezavisne; Jan Wirden)