Selo s jednim jedinim stanovnikom!

Dragica Vranešević (92) jedini je stanovnik sela Bukovica na Kordunu. Nije u u evidenciji ni Crvenog krsta, ni socijalnih službi, niti humanitarnih organizacija, jer njihova terenska vozila nisu podesna za jedinu kozju stazu koja vodi do Bukovice. Živi već 17 godina bez struje i vode

Kada je pola godine posle "Oluje" baka, danas 92-godišnja, Dragica Vranešević požurila da se iz izbeglištva u Srbiji vrati u svoju Bukovicu na Kordunu, nije ni slutila da će celo selo biti njeno. Prošlo je već 17 godina i sada i ona vidi da će Bukovica umreti zajedno sa njom.

Do sela više nema ni putokaza, ni puteva, samo jedna prohodna stazica kroz gustu šumu. Utabao ju je unuk Milan, bakina uzdanica, koji konobariše u Topuskom i redovno je posećuje. Verovatno bi i on, kao i njegovi vršnjaci, završio negde u belom svetu, ali nije mogao ostaviti baku, koja ga je podigla kada je sa četiri godine ostao bez majke. Sada joj to na najbolji način vraća. Svaki slobodan trenutak koristi da je poseti. Leti se to može činiti lako, ali kada zaveje sneg pešačenje kroz šumu i ne deluje romantično. Ali za Milana to nije nesavladivo.

Baka Dragica nije u evidenciji ni Crvenog krsta, ni socijalnih službi, niti humanitarnih organizacija jer njihova terenska vozila nisu podesna za jedinu kozju stazu koja vodi do Bukovice. A do rata je u to selo sa pedesetak domaćinstava vodio dobar put, imalo je struju, vodovod, a sada nema ništa od toga.

Zbog toga se u selo niko i nije vratio, a nadležni kažu da im je preskupo da održavaju put i poprave električnu i vodovodnu mrežu samo zbog jedne starice. A ona im i nije mnogo dodijavala jer do odgovornih iz svoje Bukovice i ne može doći. Tako su svi mirni i spokojni. I Bukovčani u izbeglištvu, i baka Dragica, i država.

Pravila igre postavljena su još u "Oluji". Sada je to i Dragici jasno. Da joj nije unuka, kaže, sahranile bi je divlje svinje. Njena Bukovica predviđena je kao njihov atar, a ona to nije znala kada se vraćala iz izbeglištva.

Tada je u selu zatekla samo jedan bračni par svojih vršnjaka. Baćo Dalmatinac, kako su ga Bukovčani zvali, i njegova žena Mara nisu bežali, uvereni da će ih "oslobodioci" poštedeti, jer je on Hrvat iz Dalmacije, koji je kao mladić posle Drugog svetskog rata zalutao u Bukovicu, zaljubio se u Maru i tu ostao. Oni su jedini dočekali Dragicu kada se vratila iz izbeglištva. Ali se nisu dugo družili, tek nekoliko meseci. Dalmatinca i Maru rafalima su na kućnom pragu godinu dana posle "Oluje", izrešetali pljačkaši. Policija ih i danas "traži".

No, baka Dragica ne strahuje od takvih posetilaca. Njoj, kaže, nemaju šta uzeti, a teško bi je u bukovačkom bespuću i našli. Tako i Bukovica i baka Dragica žive u nekom posebnom miru, zaboravljene od svih. Nikom više nisu teret, ništa ne traže, nikom se ne nadaju i mirno čekaju svoj kraj. A unuk je tu, kaže Dragica, da zapali sveću i zatvori poslednja vrata u Bukovici.

(Telegraf.rs / Izvor: Vesti online; Foto: Vesti online)