Srbin ostavio ispovest ispod pesme "Tu noć kad si se udavala": Ona je Hrvatica, volim je 25 godina, a imam ženu i decu

Nekim ljudima jednostavno nije suđeno da budu zajedno

Znamo koliko je muškarcima teško da pokažu osećanja, ali ispovest ovog gospodina uveriće vas da to ipak nije tako. Kako kaže, tužna pesma Prljavog Kazališta "Tu noć kad si se udavala" ostavila je trag u njegovom životu.

Preporučujemo

Zabranila sam naručivanje krajiških pesama na svadbi: A kad se začuo Dino Merlin, počeo je pakao mog života!

Ispovest ovog muškarca prenosimo vam u celosti: 

"Nekim ljudima jednostavno nije suđeno da budu zajedno. Upoznali smo se 1989. godine u Staroj Talci u Zagrebu. Započeli smo vezu, bili smo mladi, ludi i srećni. Trajalo je godinu dana i raskinuli smo zbog gluposti. Sreli smo se nakon nekoliko godina i opet smo bili zajedno. Shvatio sam koliko sam je voleo, međutim, došla je ta 1991. godina i loše vreme. Ja Srbin, a ona Hrvatica. Ostao sam bez posla u Zagrebu, a zatim i bez stana, pa sam se vratio u Slavoniju. Imao sam samo 22 godine, ubrzo sam otišao i u Nemačku. Svaki dan sam mislio samo na nju.

Jednog dana javila mi se njena drugarica i rekla mi je da je i ona došla u isti grad gde sam i ja bio. Dala mi je i njen broj telefona. Odmah sam je potražio i niko nije bio srećniji od nas. Nacionalizam nas nije mogao rastaviti. Sedeli smo na jednoj terasi u kafići i prišla nam je ciganka i rekla: "Vi se mnogo volite, ali nećete biti zajedno. Ne zbog vere, nego vam jednostavno nije suđeno. Samo nekoliko dana kasnije njena tetka kod koje je živela posvađala se sa mužem i ona se vratila u Zagreb. Prekinuli smo svaki kontakt.

To je bilo 1992. godine, često sam mislio na nju. Nadao sam se da ću je opet sresti, ali nisam. U međuvremenu sam se oženio i dobio decu. Posle rata sam stalno odlazio u Zagreb i često sam prolazio ulicom gde je nekada žicela, ali na ulazu je pisalo neko drugo ime. Napokon sam 2014. godine došao do njene adrese i broja telefona. Javio sam joj se i našli smo se u jednom kafiću.

Ne znam da li sam bio srećan ili tužan zbog tog susreta. Ispostavilo se da su nam svadbe bile istog meseca, sinove smo dobili iste godine i meseca. I ona ima dvoje dece, kao i ja. Pričali smo nekoliko sati i razišli se. Javio sam joj se još nekoliko puta samo, nisam imao snage da joj nanosim bol. Oboje smo srećni sa svojim porodicama i ne želimo da rušimo ono što imamo. Međutim, volim je i danas kao pre 25 godina, ali kao što je ciganka rekla: "Nije nam suđeno!"

Poslušajte pesmu ispod koje je ovaj muškarac napisao svoju ispovest: 

(Telegraf.rs)