Svetlana je bila zastrašivana i tučena, otišla je iz Srbije i štitila izbeglice: Otkriva nam u kakvom scenariju "Monti Pajtona" danas živimo (FOTO)

Vodila je akciju protiv smrtne kazne 1983, pa mirovne akcije od 1986. zajedno sa svojim mužem, pružala utočiste izbeglicama tokom rata u Jugoslaviji. Bila je u grupi 1000 žena za mir koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine

Svetlana Slapšak kao rođena Beograđanka godinama živi u Ljubljani. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na beogradskom Filozofskom fakultetu, a učestovanjem u demonstracijama 1968. godine počinje da se interesuje za politiku. Od, po njenim rečima, odlične i dosadne studentkinje klasičnih studija, krajem šezdesetih godina prošlog veka postala je nepoželjna u svojoj zemlji, u svom gradu.

Rat nas potpuno razara iznutra. To sam osetila ovde i u Rusiji: Elena Vilenskaja, ruska aktivistkinja (FOTO)

Svetlana Slapšak je književnica, naučnica, antropološkinja, feministkinja, doktor antičkih studija, lingvistkinja, aktivistikinja, redovna profesorka, nekadašnja dekanka fakulteta za postiplomske studije ISH... Samim nabrajenjem samo nekih od njenih zanimanja i interesovanja može da se zaključi da je njen život bio ispunjen, a oni koji su upoznati sa njenim radom, znaju da je bio i buran i išaran najrazličitijim dešavanjima.

Pasoš joj je bio oduziman nekoliko puta, saslušavana je, praćena i tučena od strane policije i tajne službe. Iako je znala da je uništila svoju univerztitetsku karijeru zbog "političke podobnosti", Svetlani je to bilo nedoljivo.

U periodu sedamdesetih godina prošlog veka došlo je do zatišja, kada su se glavni akteri protesta povukli i kada je nastupilo jugoslovensko "olovno doba", posvetila se sebi i nauci. Kada se nakon nekoliko godina ponovo pojavila u javnosti, tokom jednog protesta 1983. godine izbegla je hapšenje pošto je zakasnila jer se dugo šminkala.

Kritikovala je Dobricu Ćosića zbog nacionalističkih stavova, zbog čega je bila izbačena iz Udruženja književnika Srbije. Ipak, nakon svega je zahvalna svim svojim neprijateljima jer su je "gurnuli u nešto što je bilo jako dobro".

Vodila je akciju protiv smrtne kazne 1983, pa mirovne akcije od 1986. zajedno sa svojim mužem, pružala utočiste izbeglicama tokom rata u Jugoslaviji. Bila je u grupi 1000 žena za mir (internetski izabrana) koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.

Povodom festivala "Krokodil", na kojem je bila jedna od učesnica, Telegraf.rs je razgovarao sa gospođom Slapšak o tim burnim vremenima, o Balkanu, feminizmu, Evropskoj uniji, Istoku i Zapadu, o ratu devedesetih...

Mislila sam da počnemo sa nas razgovor o vasim počecima i periodu kada ste bili saslušavani, privođeni i bivali fizički maltretirani od strane policije. Posebno me zanima kako to izgleda kada policajac tuče žensku osobu. Kakva je tad svest vladala i ako možete da nam opšete u kakvom se vremenu tad živelo?

- Prvo, to je bio civil, grupa u civilu, na dan početka demonstracija koje sam organizovala. Izgledalo je tako da su me okružili ispred ulaza u stan, da su vidno hteli da me biju. Jedan me je uspeo udariti bokserom i razbio mi je arkadu. Ja sam se sa svoje strane jako drala, ali nikog nije bilo na ulici. Jednoga sam uspela da gadno da udarim u potkolenicu i onda su se razbežali. Bilo je jasno da su organizovani jer iste večeri je napadnuta i moja koleginica, isto tako organizatorka štrajka. To je bila sedamdeseta godina.

Već u gimnazijskim danima u Klasičnoj gimnaziji skoro svaki dan odlazila u Kinoteku i gledala filmove, kao studentkinja je to nastavljala posle rada u Univerzitetskoj biblioteci. Njen život bili su knjiga i filmovi. Učestvovala je '68. godine na demonstracijama na Filozofskom fakultetu isključivo kao publika jer ju je jako zanimao govor, ponašanje, i ideje koje su se pojavile.

- Među idejama koje su se pojavile videla sam dosta zabrinjavajući odnos muškaraca prema ženama, tako da je to odmah za mene postala važna tema. U tim govorima ponekad je bilo zaista ružnog zapostavljanja žena. Ali sam se zapravo aktivirala tek '69. godine kad je partijska ćelija na Filozofskom fakultetu odlučila da napravi izbore za Studentski odbor, takozvani FOSS, i iz toga je htela svakako da isključi sve koji su učestvovali u '68. Ja sam bila idealna za taj posao jer nisam bila u partiji, niti sam učestvovala vidno i uopšte sam bila sa neke leve katedre, kao dobra studentkinja i onda su su mislili da ću obaviti posao bez problema. I ja sam obavila posao onako kako se meni činilo da treba. Organizovala sam naime demokratsko glasanje, po uzoru na antičku atinsku demokratiju. Svi su glasali, svi su glasovi prebrojani i naravno, izabrani su upravo oni koji su bili vođe studentskog pokreta.

Posle tog događaja bilo joj je jasno šta je uradila, proglašena je nepoželjnom. Bilo joj je jasno da je uništila svoju univerzitetsku karijeru.

- Bilo mi je jasno još mnogo čega drugoga, ali bilo je neodoljivo, šta da kažem. I onda narednih nekoliko godina je svakodnevni život bio dosta uzbudljiv, u tom smislu da smo manje-više svi bili praćeni, povremeno zvani na takozvane razgovore. Neke su uspeli da preobrate, da zaćute, mene nisu. I onda kada je organizovano prvo veliko suđenje, gde je vođa studentskog pokreta Vlada Mijanović (Vlada revolucija, prim. aut.) već bio optužen za neke akcije koji su zapravo drugi ljudi vodili, prijavila sam se za svedoka jer sam bila zaista odgovorna za izdavanje satiričkog čaospisa Frontisterion. Nas troje, jos dvojica mojih prijatelja i ja, napravili smo taj časopis i odštampali ga. Onda ga je u štampariji policija zaplenila i spalila. Ali mi smo uspeli da iznesemo nekoliko brojeva.

Za taj časopis je, između ostalih, bio optužen Vladimir Mijanović, zato što je bio sekretar FOSS-a i kao takav formalno odgovoran. Međutim, Svetlana i njeni prijatelji su se javili kao svedoci i tada je u tom procesu prvi put došla u kontakt sa Srđom Popovićem, advokatom koji je branio Vladu Mijanovića.

- Doživela sam pravo istraživanje, ispitivanje budućeg svedoka koje je trajalo dobrih 10 sati. Postavljali su dosta tupava pitanja na koje sam odgovarala sa svim svojim znanjem klasičara. Mislim da sam tada održala prva od svojih najboljih predavanja. Srđa mi je rekao da sam najbolji svedok koji je ikada mogao da zamisli. Bila sam tako dobra – da me sud nije pozvao za svedoka... Tada nismo mislili o višepartijskom sistemu, počeli smo da mislimo 80-ih o tome. Mislili smo zapravo o popravljanju socijalizma. Hteli smo pravi socijalizam sa humanim likom, hteli smo socijalna prava i jednakost, tada još nismo mislili o ljudskim pravima. Tokom tih godina pokazalo se da je jedna od najvažnijih stvari koje tražimo sloboda izražavanja, uz ljudska prava.

Negde krajem 70-ih, početkom 80-ih, koja je označenja Titovom smrću i velikim otapanjem, ljudska prava i sloboda izražavanja su postala glavna stvar za Svetlanu i njene istomišljenike.

- Svi smo se povukli iz svega toga 1974., bilo je to takozvano jugoslovensko "olovno doba". Stvarno nisi mogao da objaviš, niti si mogao da se pojaviš javno, sve je bilo zabranjeno. Gadno doba, pa sam se tada posvetila nauci. I dok sam se posvećivala nauci jako sam mnogo naučila i shvatila i svoje i naše grupne generacijske greške. Shvatila da se ne može bez feminizma, da se ne može bez alternativnih kretanja, subkulture... Te "olovne godine" bile su i dobre, s jedne strane sam radila na sebi, a sa druge sam mnogo učila. Ukratko, pojavila sam se ponovo u potpuno novom kontekstu '83. godine. Negde krajem sedamdestih, početkom osamdesetih smo se ponovo sreli sa starim prijateljima, od kojih su neki izašli iz zatvora. Dobili smo pasoše, manje-više svi, 1976. godine za vreme konferencije KEBS-a u Beogradu, tada je Srđa napravio peticiju koja je otišla učesnicama. Grupa od 200 i nešto Beograđana je tada dobila pasoše nazad. Počeli smo i da putujemo, mnogi su iz zatvora direktno odlazili na velika putovanja. Kao recimo pokojni Lazar Stojanović, koji je bio veoma dobar prijatelj i jako inspirativan čovek, neverovatno talentovan.

Međutim, desio se taj jedan događaj '83. godine, kada je grupa studenata za vreme državno organizovane manifestacije solidarnosti sa palestinskim narodom iznela transparente Poljske solidarnosti (sindikat na čelu sa Leh Valensom, prim. aut.). Svi su bili pohapšeni. I kada su se pojavili profesori da protestuju protiv toga, i oni su bili pohapšeni.

- Ja sam zakasnila na hapšenje jer sam se dugo šminkala. I tada mi je jedan stari prijatelj rekao da napišem komentar o tome, i pitala sam ga kako misliš da ću moći da napišem da bude objavljen. I onda mi je rekao nešto što je zaista bilo proročki, i tako da kažem opredelilo moj život. Rekao mi je: ti si jedina koje može to tako da napiše da to prođe, a da istovremeno svi dobiju poruku. Napisala sam ga i prošao je, svi su dobili poruku. Tako je počeo novi val, koji je ponovo obeležen suđenjem Vladi Mijanoviću i još nekim ljudima.

Prema Svetlaninim rečima na tom suđenju pojavila se odjednom masa ljudi, što ranije nije moglo da se zamisli. Uglavnom uglednih, kulturnih radnika. Počeli su da se pojavljuju u većem broju prilozi u novinama koji su govorili drugačije stvari.

- Otapanje posle Titove smrti stvarno je imalo neke rezultate, pre svega u objavljivanju i otvaranju tabu tema. Tada sam u toj elitnoj, trendi grupi koja se pojavila na suđenju, videla opasnost i imala sam pravo. To je bila grupa koja se odlučila da je sad trenutak da se pojavi i preuzme vlast. I to su bili ljudi koji su umesto naših tadašnjih zahteva, koji se odnose na dve tačke, na ljudska prava i slobodu izražavanja, dodali još jedan zahtev koji je po mom mišljenju bio krajnje uništavajući i destruktivan. To je bio zahtev za kolektivnim pravima, uglavnom sa pseudoistorijskim pričama. Kolektivno pravo je najčešće nacionalizam, protiv nekoga, protiv drugog kolektiva, to je zapravo gušenje individualnih prava. Kolektivno pravo znači cenzuru mišljenja. Kada se pojavilo, bilo mi je jasno da je stvar propala. Grupa od '68. bila je prilično razdrobljena, jedni su se pozivali na patnje zbog Informbiroa, drugi su bili nacionalisti, uglavnom oko Dobrice Ćosića: razlika između disidenata i nacionalista se još maskirala. Bila je i gomila omladine od kojih je jedan deo jako dobro teoretizirao, a drugi se bavio izvrsnim socološkim istraživanjem. Jedna od stvari koje je režim tada shvatio jeste da kreativne i misleće treba ukloniti sa fakulteta, i onda je sedam profesora moralo da ode sa Filozofskog fakulteta. Jedna od posledica bio je tzv. "tajni univerzitet" po stanovima u Beogradu.

Izbačeni ste iz Udruženja književnika Srbije zbog kritikovanja Dobrice Ćosića. Da li vam je u tom periodu palo na pamet da napustite sve i odustanete, da nije vredno?

- Nikad nisam mislila da nije vredno, nijednog trenutka. Bila sam predsednica Odbora za zaštitu slobodu izražavanja u Udruženju pisaca. Bila je veoma zanimljiva grupa, većinom su docnije postali nacionalisti. Sa Dobricom Ćosićem nisam imala nikakve veze, jer je on bio vođa takozvanog "velikog odbora" gde su bila velika imena, gde su se rešavala pitanja od velikog značaja. Kad je počelo moje suđenje, na osnovu denucnijacije iz partijske organizacije u Institutu za književnost i umetnost, prijateljica mi je savetovala da se nađem s njim i da pokušam da zatražim pomoć. Napravila sam grešku i pristala sam. Našli smo se ispred "Srpske kafane" kod Ateljea 212, na ulici. Prvo što mi je rekao je, bez dobar dan, zašto vi štitite Albance, na šta sam se okrenula i otišla. Zaista je možda početak cele te stvari bio to što sam na inicijativu Srđe Popovića napravila peticiju u korist Adema Demaćija, Albanca koji je sedeo 29 godina u zatvoru zbog toga što je nešto napisao – godinu dana duže nego Nelson Mandela! Posle tri meseca su njega diskretno oslobodili, ja sam izgubila posao, suđenje se raspalo, proglašena sam nedužnom. Vredelo je. Kad sumiram, tako sam zahvalna svim svojim neprijateljima, u ključnim suituacijama su me gurnuli u nešto što je za mene bilo jako dobro.

Izučavate i balkanologiju, recite mi koliko su zapravo svi narodi na Balkanu povezani i slični?

- Ne samo da su povezani i slični, nego prosto ne mogu da žive jedni bez drugih. Osnovni način da se preživi na Balkanu jeste da se govori nekoliko jezika. I mi toga u urbanim okolnostima zapravo nismo svesni. Ali ljudi u regijama u kojima je nomadizam, trgovina, gde svakodnevica to zahteva, svi znaju po dva, tri, četiri jezika. Osnova Balkana jeste višejezičnost. Jedna od stvari koja je ostala na Balkanu, ključna u opredeljivanju kultura, a o kojoj je pisao moj profesor Milan Budimir, jeste turski urbanizam. Turska je organizacija grada sa čarsijom i sa delovima grada u kojima žive određeni stanovnici da bi se unutar grupe međusobno podupirali, ali istovremeno i komunicirali sa svima ostalima. Jako je mnogo korisnih društvenih i kulturnih adaptacija koje govore pre svega o inteligenciji, o snalaženju, o pameti - i o tome da na Balkanu ako su ratovi, onda je potpuni pakao, ništa od ne funkcioniše i niko se ne može odvojeno spasti...Jedna od odlika balkanskog menataliteta (ako mentalitet uopšte postoji), koja se danas stereotipski prepoznaje i koja uopšte nije loša, jeste kombinacija intimnosti i prijateljstva koja na Balkanu ne dozvoljava da se u najgorim socijalnim situacijama ne padne tako brzo kroz socijalnu mrežu, kao što se propada recimo u Americi. Zašto te mogućnosti ne iskorišćavati? Razdvojenost naroda na Balkanu je najveća ludost koja može da se zamisli.

Kakv je danas položaj žene na našim prostorima? Vi ste o tome pisali i u vašoj knjizi "Ravnoteža", o temi koja dosad nije obrađena, o borbi žena tokom ratova devedesetih. Da li su žene mogle da dobiju svoj glas tokom rata?

- Naravno da jesu, jako je mnogo društvenih pokreta bilo zasnovano na jednakosti od 18. veka pa nadalje. A i pre toga, kada proučavate balkanske partijarhate, recimo balkansku zadrugu, žene zauzimaju određene položaje moći u nišama, na rubu patrijarhata, iz kojih ponekad uspevaju da prodru dalje – recimo slepe pevačice-guslarke. Osnovni problem je naravno patrijarhat, društvena struktura koja i danas vlada. Prednost patrijarhata u tome što ima samo jedno pravilo i nikakvu ideologiju, to je kontrola ženske seksualnosti, i ništa drugo. Lepo se druži sa komunizmom, svim oblicima religije, kapitalizmom, feudalizmom... Patrijarhatu je svejedno koji je društveni sistem, on ponovo oživi u bilo kom kontekstu. Posle rata u Jugoslaviji, u državama naslednicama, apsolutno svuda, kao i u celom postsocijalističkom svetu, došlo do strašnog unazađivanja ženskog položaja. U velikoj meri se osveta prema komunizmu završila na tome što su ženama uzeta prava.

Zbog čega je to bilo tako, koji je bio glavni razlog?

- To je sasvim jasno, zato što je masa koja je bila u komunizmu bila za komunizam. Nije bilo javnog otpora, revolucije, velikog pokreta, svi su bili za komunizam i lepo adaptirani na taj način života. I kada je za to trebalo naći krivce, spontano su pali na patrijarhalni um i na to da su krive žene. Mislim da se najjasnije to desilo u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, gde su napravili čitavu naraciju o tome da su žene krive za komunizam: spavale sa komunistima i pravile decu sa njima! "Krivica" za komunizam se bez problema prebacila na žene u skladu sa novim patrijarhatom, u skladu sa kapitalističkim pravilima, tako da je to bila jedna od najstrašnijih posledica promena, pada socijalizma u Istočnoj Evropi. Isto se desilo i u Jugoslaviji.

I to je prolazilo, da su žene krive za komunizam iako je samo izgovaranje te rečenice besmisleno?

- Žene uopšte nisu bile zbunjene, tačno su znale šta to znači, bar u Jugoslaviji: za vreme rata nijednoga trenutka nije bila prekinuta veza između žena iz Hrvatske, Bosne i Srbije. Komuniciralo se na najrazličitije načine. Srpske majke, supruge, sestre slale su svoje muškarce (sinove protiv očeva najčešće) za vreme mobilizacije izvan Srbije i uz pomoć hrvatskih žena. Jugoslovenskim ženama bilo je savršeno jasno da taj rat vodi tačno u ono što se desilo, smanjivanje ljudskih, odnosno i ženskih prava. Ali su se u igru smanjivanja ženskih prava i antikomunizma, uključile sve crkve, koje su tu videle mogućnost da dobiju nazad svoje vlasništvo, ekcesivna prava koja danas imaju. I crkve su dodale zaključnu količinu soli celoj toj stvari i zapravo zaigrale na kartu potpunog ponižavanja žena, uništavanja svih prava koja su ranije imale, uništavanja prava da se odlučuje o svome telu... To je bila igra koja je bila smrtonosna za žene. Prvo prebacivanje krivice za život u komunizmu u kome su svi živeli i nisu se bunili, i drugo, uključivanje crkve, te dve stvari su bile najopasnije za feminizam. Naravno, ekstra trešnja na torti bio je nacionalistički diskurs u kome su se tradicije prihvatale isključivo ako su bile veoma patrijarhalne, veoma zaostale, veoma antievropske, veoma protiv napretka...

U Srbiji je visok procenat femicida i žene, nažalost, često bivaju žrtve. Kako i da li to može da se spreči i kako da se stane na put tome što se traže opravdanja za počinioce tih zločina?

- Dva su načina, jedne su naravno zakonske mere koje često nisu efikasne u društvu. Drugo, što bi za Srbiju bilo ključno, jeste to da ima moćnu i efikasnu mrežu dobro izučenih socijalnih radnika i radnica. Škole bi morale da daju svoj doprinos i ima naravno dodatni problem, a to je što mediji vaspitavaju u tom smeru. Popularna kultura je sva usmerena na ponižavanje žena i u fiksiranje žena kao objekata. Dakle, ako se tu može išta promeniti i ako se može vaspitavati stanovništvo, a ja sam sigurna da može, to smo videli nekoliko puta... I naravno jačanje feminizma kao spleta učenja koji nikada nije bio ideologija, ali je uvek bio zasnovan na dosta tvrdim naučnim dokazima.

Uglavnom kad se spomene feminizam, postoji generalno odbojnost, kod muškaraca na prvom mestu?

- Zato što ne znaju o čemu je reč, pojma nemaju i neće da saznaju. Nemaju kontakta sa feministkinjama, ne znaju ni šta je pokret, ni koji su istorijski zahtevi bili. Tu govorim o školskom vaspitanju, ni o čemu drugom. NVO organizacije mogu biti vrlo uspešne u poučavanju, ali ne mogu da nadoknade manjak školskog vaspitanja.

Koliko je bitna uloga žena u celokupnom društvu?

- Mislim da je više nego bitna i da je zapravo pouka novog talasa feminizma, najmlađeg, da sasvim izvesno postoji neka želja da se feminizam prilagodi, ublaži, zasladi, jer je manje-više jasno da biološka budućnost počiva na ženi. Drugim rečima, paradoksalno, hajde da budemo milostive prema biološki ugroženim muškarcima... Naravno da se šalim, ali nije daleko mogućne realnosti. Biologija je utvrdila da postoji sedam prirodnih polova, fizioloških kombinacija: kulturnih rodnih identiteta je neuporedivo više, jer je, bez obzira na fiziologiju, rod kulturni upis. Mržnja prema homoseksualcima i pripadnicima drugih polnih opredeljenja samo je pokazitelj koliko se patrijarhalni svet, koji ne počiva ni na kakvom stvarnom autoritetu, boji svake različitosti, a naročito žena. U tom smislu feminizam je prirodni saveznik i potpora svim pokretima koji zahtevaju slobodu seksualnog opredeljenja. Reč je o tome da se naprosto omogući da svako odlučuje o sebi, i to je onaj glavni problem sa patrijarhatom i nacionalizmom, što je odlučivanje o sebi dovedeno u pitanje u svakom trenutku zbog čiste i nasilne moći.

Da se vratimo na ratne godine, kada ste prešli u Ljubljanu i organizovali mirovne akcije, kako je bilo reagovanje društva, naročito jer ste imali problema i zbog svog muža?

- Došla sam u Ljubljanu novembra '92. za vreme opsade Vukovara, i odmah sam našla dovoljno žena da sa njima svakodnevno organizujem paljenje sveća, kao što je bilo u Beogradu. Izdržale smo skoro celu zimu, sakupile smo ogromno mnogo potpisa. To je bila peticija protiv rata, za sve žrtve rata. Nastavila sam da radim ono što sam radila i u Beogradu, ali sam brzo shvatila da moj „oreol“ velike neprijateljice sistema iz Beograda u Sloveniji znači samo – jedna Srpkinja, koju treba isključiti iz svega. Onda su počele da dolaze izbeglice iz Bosne i Hrvatske, neke od njih smo prihvatili pa su živeli kod nas. To je pojačalo utisak potpune izdvojenosti iz slovenačke sredine, utoliko više što sam tada nastavila da pišem svoje mišljenje. Sećam se da je jedan moj članak o tome kako će izgledati Ljubljana kroz 20 godina, koji je u velikoj meri tačno to što Ljubljana danas jeste, izazvao ispade mržnje - najstrašnije uvrede su pale, kako ja mogu da zamislim multikulturnu Ljubljanu i tome slično. Nisam samo ja imala probleme, imao je i moj muž. Zato sam otišla u Ameriku i onda smo se vratili nazad na poziv prijatelja da napravimo postdiplomsku, doktorsku školu. U Sloveniji je uvek poneko imao da kaže nešto o mom poreklu. Najuspešniji slovenački pisac danas mi je 1993. godine rekao, doduše u pijanom stanju, pošto si ti Srpkinja nemaš prava da pišeš o demokratiji. Sa druge strane opet ogroman je broj dragocenih ljudi koje sam upoznala, sa kojima radim, naročito moji studenti, nemam rašta da se žalim.

Nominovani ste bili za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine, za pokret 1000 žena za mir. Da li ste očekivali da ćete je dobiti i koliko je politički uticaj povezan sa tom nagradom mir?

- Nagrada za mir je tako jasno politički određena! Kisinžer je dobio Nobelovu nagradu, čovek koji je izazvao rat na Kipru i podeljenost Kipra, i čovek koji je podržavao grčke pukovnike i njihov režim. Nisam bila kandidat sama nego u grupi od 1000 žena. Jedna švajcarska poslanica je dobila ideju i onda je preko interneta angažovala različita ženska udruženja da daju svoje predloge. Hiljadu prvih je bila ekipa za koju je tražena Nobelova nagrada. Ja sam bila u toj ekipi, što je bio kompliment sam po sebi.

Tokom rata ste pružali podršku i uotčište izbeglicama, a dosta ljudi sa naših prostora je otišlo u strane zemlje. Kako gledate na tu paralelu nekada i danas, kada je Evropa zatvorila svoje granice za izbeglice sa Bliskog istoka?

- To je zaista najgluplja od svih mogućih politika. Mislim da se evropska politika polako vraća okvirno u neko područje poštovanja evropskih tradicija samo time što uz sve naše strahove, zapravo još uvek nisu na izborima izabrani fašisti. Evropa je u svojoj istoriji bila navikla da prima izbeglice i da od njih pravi svoju moć. Izbeglice iz Grčke, posebno iz Carigrada, bežali su pred opasnošću od upada iz Male Azije preko Jadrana, noseći ikone i rukopise i - izazvali su italijansku renesansu. Učili su sve velike umetnike, koji su tražili neki novi izraz, pre svega grčki jezik, i to je izazvalo promene u mišljenju. Evropa danas ima prostor, novce, ima mogućnosti, apsolutno sve što je potrebno da naseli jako mnogo dodatne radne snage i korisnih građana. Jadikovanje nad neintegrisanjem islamske kulture, to je zaista koješta u jedno dobro uređenoj državi...sa turskim urbanizmom. Pomislite na evropske prostore koji bi mogli da prime neverovatne količine ljudi i da ti ljudi označe neki napredak. Užasavam se nad mišlju koliko zapuštenih prostora ima u Rusiji, a Rusija ne pokazuje nikakve naročite želje da bi ih angažovala. Umesto toga, dobili smo bodljikavu žicu, četvrt veka posle simboličnog i stvarnog rušenja zidova i žica...

Zašto mislite da je Evropska unije spustila te kriterijume što se tiče evropskih principa, ne kažnjava Mađarsku i Poljsku zbog njihove politike prema izbegličkoj krizi?

- Zbog političkog konformizma i očigledne eksploatacije. Od južnih predgrađa Beča do libijskih obala više nema velike industrije, sve je uništeno. I sve je rasprodato i sve je eksploatisano. Ali samo na prvu ruku, koliko da se uništi šta se može i izvuče maksimum, i da se ništa ne ostavi. Bojim se da evropska zajednica neće mnogo uspeti u svojim humanitarnim, društvenim i kulturnim planovima dok se ne reguliše kapitalizam takav kakav je danas.

Porast desnice u svetu je nešto što se dešava zadnjih godina. Sve više čujem od svojih sagovornika i sa raznih drugih strana, da više nema jasne razlike između desnice i levice, i da levica ide uz dlaku desnici i da preuzima njihove principe kako bi se približila narodu. Koje je vaše mišljenje o tome?

- Govorimo o centralnim partijama, ne o levici. Levica je tako neorganizovana da zapravo nema svojih velikih partija. Levica u Evropi pati od svojih dečijih i pubertetskih bolesti, koje su opet povezane sa patrijarhalnim principom i sa nerazumevanjem društvene situacije koja prevazilazi iz toga. Levica u Evropi nema jaku partiju i to je glavni problem. Centar da, koketira sa desnicom i svašta će da uradi da bi se održao na vlasti i padaće najneobičnije koalicije. Populističke partije, kao što je recimo u Italiji i na drugim mestima veoma su opasne jer kradu ideje na sve strane. Levica mora zaista da prevaziđe svoju istoriju i da se organizuje na neki nov način, da se ne svađa međusobno. Uspešne partije danas mogu biti minimalističke partije koje imaju veoma malo osnovnih principa ispod kojih neće ići. Svetska politika, naročito ona američka, danas izgleda kao scenario za epizodu "Letećeg cirkusa Montija Pajtona", i već zbog toga evropske levice moraju da brzo reaguju.

Zanimljivo je pitanje kad pogledate da su neke stvari koje su trebale da budu prvaziđene pre 50 godina i gde se društvo pomerilo na neki način, dolazi ponovo taj sadržaj i prima se u društvu. Da li smo mi kao društvo prevazišli stanje od pre 50-60 godina?

- To je ključna pouka za novo doba, a to je da se sve što smo postigli - ne računa. Sve mora ponovo. Ne svaka generacija, nego polovina svake generacije ponovo mora da nauči šta je mir, rat, razum, ljudsko pravo, jednakost, pravičnost...

Kada spominjemo mir i ljudska prava, te reči kao da su postale istrošene u današnje vreme. Ljudska prava i slobode vezuju se za te neke strano-plaćeničke varijante, za Zapad, odmahuje se glavom kad se spomene ta reč. Kako smo došli do toga?

- To je karikatura propagande, samo najnaivniji mogu da poveruju u to. Reč je o onim istim ljudima, ili njihovim roditeljima, koji su isto tako gutali sve što im je komunistička ideologija govorila. Tu nema nikakve nezavisnosti mišljenja, tu nema nikakvog samostalnog građanskog opredeljenja.

Koliko su danas moguće revolucije i veliki protesti? U zadnjih 25 godina sve je to nekako počelo i brzo se stišavalo, sve je bilo kratkog daha, da spomenemo recimo Arapsko proleće, Ukrajinu i Makedoniju.

- Zato što je većina tih pokreta jako brzo kompromitovana, pre svega nacionalističkim upadima. Onoga trenutka kada se nacionalisti infiltriraju u neki pokret, stvar je manje-više gotova. Drugi veliki problem kratkotrajnosti revolucija je to što se još nismo osvestili da postoji mogućnost revolucije bez krvi. Ta se zapravo u jako mnogo svojih oblika, sa minimalnom krvlju, da tako kažem, desila 68. godine. Od te godine i nadalje smo temeljno promenjeni, naša tela su promenjena. Mi se drugačije ponašamo, oblačimo, jedemo, drugačije vodimo ljubav, slušamo drugačiju muziku... Sve se to desilo upravo sa revolucijom 68. Ona nije uspela, sasvim izvesno, ništa nije bitno promenila. ali je promenjen neki odnos prema životu. Ta revolucionarna dostignuća i još i danas opredeljuju jako mnogo ljudi, uz osećanje jednakosti i globalne brige za našu planetu. Živimo u svetu koji je sebi postao koliko-toliko razumljiv zahvaljujući 68. godini. I uopšte se ne brinem zbog toga što današnja omladina deluje apatično. Naprotiv, u nekom trenutku mala grupa može da napravi veliku stvar. Može da pokrene nešto što će promeniti usmerenost prema malograđanštini, koju neguju sva postsocijalistička društva. Omladina se neverovatno zaglupljuje i tera se da postaje gluplja u što kraćem vremenu. Apatija je državno kontrolisana i zato ja u nju ne verujem baš sasvim.

Kako gledate na odnos Istoka i Zapada, i situacije koja se poslednjih godina zaoštrila? I kako Zapad gleda na Istočnu Evropu?

- Zapad gleda sa stanovišta nekoga ko vlada jezikom. Koliko god paradoksalno da zvuči, meni se dopada ideja da engleski ne bude opšti jezik, bez obzira na to što je postao. Nije samo prevladavanje jezike, nego prevladavanje ideja, nerazumevanje područja. I u tom smislu mislim da bilo koja kulturna inicijativa kritičkog pogleda na slovensku, balkansku istoriju, na balkansku antropologiju, na veze orijenta i Balkana, na Mediteran u celini, ostaje ključna i da se taj način razmišljanja izdvoji, načini uverljivim i naučno uverljivim, da se postavi drugačije prema mišljenjima zapadnog sveta koja su često stereotipizirana i suviše koristoljubiva, i zapravo nezanimljiva. Mi smo nekada u Jugoslaviji mnogo prevodili disidentske književnosti, poljske, češke, mađarske, ruske, sovjetske... Šta mi danas znamo o književnostima u tim zemljama, ništa. Reč je o gubljenju veze, što je zastrašujuće. Veze rađaju ideje.

Na fesitivalu "Krokodil" govorilo se o Deklaraciji o zajedničkom jeziku. Kako vi gledate na to i na reakciju koju je izazvala?

- Tu Deklaraciju sam odmah potpisala, jer je duhovita. U osnovi sam lingvista i pitanje jezika u lingvististici se, na svu sreću, postavljaju drugačije nego u društvenim naukama gde ih uglavnom razvlače amateri. Lingvistika i jezici ne mogu da se kontrolišu, izmišljanje jezika je dobra zabava ali ne mora da bude trajna, kao i izmišljanje razika među jezicima. Jezik ima svoje načine da preživi koji nije ključno vezan sa društvenim promenama, naročito ne sa političkim promenama. To što se desilo sa umnožavanjem jezika u postsocijalističkom periodu manje-više je komično. S tim što su, naravno, čitave grupe gradile karijeru upravo na tome. Peticija je izraz mentalnog stanja i kritičnosti, i slobode duha, koji mi se jako dopadaju. Pravog efekta na jezik ona ne može da ima, ali ukazuje na problem kojim zaista treba da se bave lingvisti a ne država.

Na festivalu ste govorili o Biljani Jovanović, heroini, književnici i opozicionarki, i vašoj prijateljici. Kakvo je vaše sećanje na nju?

- Biljana Jovanović je zaista fenomen u jugoslovenskoj književnosti. Prvo zato što je donela u jugoslovensku književnost nedvosmislen duh savremene francuske i američke kulture, novoga diskursa koji je mešao realnost i snove, vizije, koji je opisivao izrazito urbanu kulturu. Bila je zaista inovatorka, u poetici koliko i u pogledu tema, novih pristupa i ideja. I to je nastavila, sa svakom novom knjigom je otvarala neko novo područje. Onda je još došao preokret, kome sam ja bila svedok, desio se pred sam rat. Biljana se opredelila, pošto je napisala jedan roman koji je bio u izrazito patrijahalnom kodu "Duša, jedinica moja“, priča o Infombirou i tome slično, i onda prešla radikalno na drugu stranu - za mirovni pokret, za akciju protiv nacionalizma. Pristupila je tome sa takvom strašću da je okupila oko sebe neverovatnu količinu ljudi, svuda je imala svoje pleme. Njen aktivizam je izrodio mnoga nova književna dela, talente, i u Beogradu, u Ljubljani i u Mariboru. Radila je bez prestanka... strašno je što je umrla tako mlada, očito spremna na nove izazove i dela. Nijedan jedini kompromis nije želela da prihvati u životu. Ono što je važno za Biljanu Jovanović je duh, spremnost da se ne prodaje, bezuslovno poštenje prema sebi: sjajan uzor za nove generacije...

(Nataša Ivanovski)