Pakleni logori Kim Džong Una: Ćelije su visoke samo 50 cm, logoraši rade 20 sati, u izmetu krava traže hranu ili jedu leševe! (VIDEO)

Neke od njih koji su se drznuli i pitali zašto su ih zatočili, čuvari logora istog su trenutka odveli na streljanje...

Američki student Oto Vormbir, koji je bio u zatvoru u Severnoj Koreji 17 meseci, pre nego se vratio u SAD u komi, umro je u bolnici u Sinsinatiju. Zbog ovog se u svetu digla velika prašina. Sa druge strane, mnogi insajderski podaci o severnokorejskim logorima govore da se broj zatočenih poslednjih nekoliko godina bitno smanjio u odnosu na pre 10-ak godina, kada je oko 200.000 ljudi praktično bilo u statusu robova. Danas ih je između 80.000 i 120.000.

Preporučujemo

Jeziva ispovest o zločinima u logoru Slana na Pagu: Ustaša priča kako je od onog koji nije hteo da ubija, postao koljač dece i silovatelj!

- Nažalost, strašno zlostavljanje koje je naš sin doživeo od Severnokorejaca osiguralo je da nije bio moguć nikakav drugi rezultat od ovog tužnog koji smo danas iskusili - rekla je porodica u saopštenju nakon Varmbierove smrti.

Uprkos tome, teror koji se tamo sprovodi nad zarobljenicima uporediv je sa nacističkim koncentracionim logorima. U poslednjih 20-ak godina iz Severne Koreje uspelo je da pobegne oko 20.000 ljudi, a njihove ispovesti u pravilu se poklapaju jedne s drugima, što može značiti samo to da ti ljudi govore istinu, piše Express.hr.

A istina znači, na primer, da je stvaran užas koji je pred UN-ovim istražiteljima ispričala Kim Hje Sok, koja je 28 godina provela u logoru, a da uopšte nije ni znala šta je njen zločin. Imala je samo 13 godina kad su vlasti strpale u logor "Puckhang" celu njenu porodicu.

Radni dani u rudniku uglja trajali su između 16 i 20 radnih sati, a dobijali su dnevno jednu porcija kaše od kukuruza kao jelo, doživeli najgora premlaćivanja ukoliko ne bi mogli raditi i živeli u grupama od po troje s obavezom da svako od njih sastavlja izveštaje o ostalo dvoje kako su se ponašali i šta su sve radili i pričali.

Poslušnost nije dovoljna. Traži se apsolutna pokornost. Hje Sok je preživela samo zahvaljujući tome što joj je zaopalo u nekom trenutku da uzgaja domaće životinje za čuvare. Konačno, tek nakon što su je pustili na slobodu nakon 28 godina robije, tad 42-godišnjoj ženi objasnili su da su celu porodicu zatočili nakon što su saznali da je njen deda, kojeg ona nikad nije upoznala, tokom Korejskog rata pobegao na jug.

Kolektivne kazne, po pravilu porodične kolektivne kazne, begunci iz Severne Koreje opisivali su decenijama. Kao i to da logoraši čak nisu ni morali znati zašto su zatočeni, koliko će tamo ostati, čak ni zašto ih gaze, prebijaju do smrti i izgladnjuju iako su još deca. Hje Sok je opisala i tretman koji su imali zatočeni sledbenici Kim Il Sunga nakon što je vlast preuzeo njegov sin Kim Jong Il.

Neke od njih koji su se drznuli pitati zašto su ih zatočili, čuvari logora istog su trenutka odveli na streljanje. Nakon što su je vlasti pustile iz logora, Hje Sok iskoristila je prvu priliku za beg u Kinu da bi je tamošnje vlasti nakon šest godina uhvatile i vratile nazad.

Poslednjih godina kolektivne kazne za porodice izrazito su se proredile. Ipak, uslovi u logoru na koje je Hje Sok naišla po nasilnom povratku u Severju Koreju bili su još i gori od onih koje je upamtila. U svakom slučaju, ona je sada znala šta joj je činiti; prvom prilikom je podmitila nadležne da je puste iz logora, a potom je pobegla preko Kine za Južnu Koreju.

Ispovesti preživelih koji se uopšte ni ne poznaju, navode da je glad u logorima tolika da logoraši u izmetu krava traže neprobavljene semenke žitarica koje onda jedu. Svako meso bilo kojeg izvora predstavlja gozbu; bilo da je reč o ptici, mišu ili bilo čemu sličnom, čak i delovi preminulog kolege iz logora. U krajnjoj nuždi poslužiće bilo koja probavljiva biljka poput trave.

Priče iz "Zatvorskog logora 22" redom spominju rutinska silovanja, a eventualna posledična trudnoća novi je prekršaj žrtve koji se strogo kažnjava. UN-ovi izveštaji navode ispovest muškarca koji je bio zatočen u ćeliji visokoj 50 centimetara uz obrazloženje da životinje poput njega moraju naučiti da puze pred ljudima. Jedna je Korejka ispričala kako su njenog brata uhvatili pri pokušaju bega iz zemlje, da bi ga za kaznu i kao lekciju ostalima, vrativši ga u grad gde je živeo, vezali konopcem za ruke i za kamion i onda ga tako vukli 45 kilometara po asfaltu.

On, naravno nije preživeo, ali vlasti barem nisu progonile nju, što ide u prilog glasovima da se porodične kazne barem više ne primenjuju onako ekstenzivno, praktično nacistički, kao pre samo koju godinu.

Jeonmi Park (23) koja danas živi na jugu, imala je dovoljno sreće da nikad ne završi u logoru. Opisala je ipak kako je prvoj javnoj egzekuciji prisustvovala kad je imala samo devet godina.

Među osmoro osuđenih koji su čekali na streljanje na gradskom stadionu videla je i majku svog školskog kolege. U sećanje joj se urezao zvučni udar plotuna i crveni oblak koji je prsnuo kad su meci pogodili tela. Majku školskog kolege čije je streljanje gledala pogubili su zato što je gledala južnokorejske filmove na DVD-ima.

Opisala je godine jezive gladi u zemlji koja je izbila 1994. i koja je odnela oko tri miliona života. Seća se, kaže, kako joj je još kao devojčici bilo jasno da nešto gadno nije u redu kad je stala primećivati ljude koji su se učestalo rušili po ulicama, kao i leševe koje je nosila reka kroz njen rodni grad Hjesan na samom severu zemlje.

Glad je kosila ponajviše one koji su bili previše siromašni da pronađu hranu, previše ponosni da bi krali, previše mladi ili slabi. Njenu je porodicu spasilo to što je njen otac, koji je bio državni službenik srednjeg ranga, švercovao zlato i srebro koje je dobijao od dobavljača iz glavnog grada. I tako sve do 2002. kad su ga uhvatili. Dobio je 17 godina robije. Majka ga je nakon izricanja presude videla samo jednom, teško isprebijanog i s polomljenim prstima, ali je podmićivanjem uspeo srediti da ga puste.

Danas se stanje promenilo utoliko što su neki hitovi, neki filmovi, neke serije iz Južne Koreje, ne baš dopušteni, ali se tolerišu. Izveštaji o brutalnostima po logorima, međutim, i dalje opisuju onaj isti sastav kao i pre nekoliko decenija.

(Telegraf.rs)