Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Preživeo je albansku golgotu, ali oslobođenje nije dočekao - umro je u 26. godini

U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i ovekoveči jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti

Pre dva dana, 19. maja, navršilo se 125 godina od rođenja srpskog pesnika Milutina Bojića.

Preporučujemo

OVDE LEŽI 17.441 SRBIN: Da li ste znali da ova zemlja krije 29 GROBALJA naših vojnika? (FOTO) (VIDEO)

Bio je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu "Uroševa ženidba" koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama "Pesme bola i ponosa" objavio je u Solunu.

Iz ove zbirke je i pesma "Plava grobnica" posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti.

Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao, i umire od tuberkuloze u dvadeset i šestoj godini u Solunu.

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

i na mrtve alge tresetnica pada,

leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

da ne ruži večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

da pobožnost raste vrh voda prosuta

i vazduhom igra čudna pitomina?

To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena

što prolazi morem i umre bez znaka,

i doći ce nova i velika smena,

da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

ogromna i strašna tajna epopeje,

kolevka će biti bajke za vremena,

gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

i prolazna radost celog jednog roda,

zato grob taj leži u talasa senci

izmeđ' nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

veslanje umre hujno.

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

i da mrtvi čuju huk borbene lave,

kako vrućim ključem krv penuša njina

u deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se žari

ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

da miris tamjana i dah praha združim

uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

nad ovom svetom vodom!

(Telegraf.rs)