Boško i Admira su ubijeni snajperom i zagrljeni otišli u smrt: Pre 24 godine stradali sarajevski Romeo i Julija (FOTO) (VIDEO)
Postali su simbol stradanja i besmisla rata...
Na današnji dan pre 24 godine poginuli su sarajevski Romeo i Julija, Srbin Boško Brkić i Muslimanka Admira Ismić. Njihova smrt od tada celom regionu služi kao primer besmisla ratnog razaranja.
Preporučujemo
Užas kod Uba: Pretukao čoveka na smrt, pa pokušao da pobegne iz zemlje
Nina ima Daunov sindrom i lekari su rekli njenim roditeljima da je otpišu: Ona sada otkriva svima čarobni lek (FOTO) (VIDEO)
Ovi dvadesetpetogodišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju da pobegnu od zla i ludila koje je zadesilo njihovu zemlju, ubijeni su na Vrbanja mostu.
Mladi i zaljubljeni, iako različitih vera i nacionalnosti u vremenu kada je to bilo skoro pa nemoguće, pripremali su venčanje i beg iz nepodnošljive stvarnosti. Tog kobnog majskog dana u popodnevnim satima, u nadi da će uspeti da pobegnu iz Sarajeva ubijeni su snajperom i zagrljeni ostali da leže danima na sarajevskom asfaltu, jer se niko nije usuđivao da ih pomakne sa linije razgraničenja.
Njihova su tela sedam dana ostala ležati na ulici. Admirini otac i majka su tek nakon dva dana saznali da im je kćerka ubijena.
Fotografije mrtvih tela Boška i Admire iz Sarajeva, kako zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišle su svet.
Sedam dana nakon što su ubijeni, Vojska RS-a izvukla je njihova tela sa mosta i sahranila ih u Lukavici. Po završetku rata, 1996, na inicijativu i želju Admirinih roditelja, njihovi su posmrtni ostaci prebačeni na groblje Lav u Sarajevu i zajedno sahranjeni.
Za njihovo ubistvo niko nije odgovarao: Krivci nisu nađeni.
Boškovu i Admirinu ljubav podržavale su i prihvatale i njihove porodice, a prijatelji kažu da ih tada niko nije mogao zamisliti odvojene, da su uvek išli zajedno i da su bili primer svima drugima kako jedna ljubav treba da izgleda.
I pre nego je rat počeo, Boškov otac je umro, a majka i brat otišli u Srbiju. U Sarajevu nije imao nikoga, osim svoje srednjoškolske ljubavi Admire. Zbog nje je i ostao u Sarajevu dok su na grad padale granate, a ljudi umirali na svakom koraku. Iako su živeli kilometrima daleko, viđali su se svakog dana. Godinu dana nakon početka rata u BiH odlučili su da napuste grad i potraže bolji život negde gde njihova ljubav neće biti osuđivana i gde neće morati da hodaju pognute glave zbog imena i prezimena.
Preko zajedničkog prijatelja su dogovorili izlazak iz opkoljenog Sarajeva te su 18. maja 1993. godine krenuli ka slobodi. Verujući da je na snazi primirje, nisu čekali noć nego su krenuli u 17 sati, ali su stigli samo do Vrbanja mosta gde je prvi metak iz snajpera pogodio Boška, a potom i Admiru. Smrtno ranjena ona je dopuzala do mrtvog Boška, zagrlila ga i izdahnula.
O njima su pisali mnogi, i pesme, i članke, i priče... Jedan od najpoznatijih članaka bio je onaj Kurta Šorka, koji je objavio Rojters 23. maja 1993. i koji je onda obišao ceo svet.
Sarajevska rok grupa Zabranjeno pušenje pre nekoliko godina snimila je pesmu pod nazivom Boško i Admira, a isto tako i Bil Maden pod nazivom Bosko and Admira.
O Bošku i Admiri snimljen je i dokumentarni film. Režirao ga je Džon Zaritski, a snimljen je u koprodukciji sa "PBS's Frontline", "National Film Board of Canada" i "WDR Germany".