Pesnik koji se trudio da svojim stihovima nadvlada smrtnost: "I mrtvi govore, to ćuti samo kamenje" (FOTO)

Stevan Raičković je prvu pesmu "Majke nad zavejanim uspomenama" objavio 1945. godine, a dva stiha iz te pesme uklesana su na spomeniku žrtvama ženskog logora Mlaka u Jasenovcu

Stevan Raičković, srpski pesnik i akademik, rođen je u selu Neresnica u podnožju Homolja, kao treće dete roditelja koji su bili učitelji u tom mestu.

Preporučujemo

Čuvena pesma "Đurđevdan" nastala je u VOZU ZA JASENOVAC: Ona je bila poslednji vapaj izmučenih Srba koji idu u logor smrti (VIDEO)

Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici.

Stevan Raičković je počeo vrlo rano da piše, prvu pesmu "Majke nad zavejanim uspomenama" objavio je 1945. godine. Dva stiha iz te pesme, "i mrtvi govore, to ćuti samo kamenje", uklesana su na spomeniku žrtvama ženskog logora Mlaka u Jasenovcu.

Prvu knjigu pesama Detinjstvo Stevan Raičković je objavio 1950. godine. Slede Pesme tišine (1952). Ta knjiga pesama biće primećena, a pesnik će svojim sledećim pesničkim knjigama biti prepoznat kao "pesnik trave", postati glavni predstavnik lirskog subjektivizma, neoromantičarske osećajnosti, izraziti lirik, na liniji Branka Radičevića, Vladislava Petkovića Disa, Miloša Crnjanskog.

Izrazito okrenut svetu prirode, lišću, travama, nebu, reci… Voleo je da peca na na Lavaču, malom ribarskom području na Dunavu, na Tisi, još od dečačkih dana, a reke su ulazile u njegovu poeziju.

Autor Kamene uspavanke je bio redovni član SANU od 1981. godine. Stevan Raičković je umro pre deset godina,  6. maja 2007. godine.

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni

po svetu dobri, gorki, zaneseni,

vi ruke po travi, vi usta u seni,

vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni..

Zarastite u plav san kameni

vi živi, vi sutra ubijeni,

vi crne vode u beličastoj peni

i mostovi nad prazno izvijeni..

Zaustavi se biljko i ne veni:

Uspavajte se, ko kamen, nevini,

Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni,

izgovori tiho ovo ime

i onda se u vazduhu skameni.

Raičković je u ovoj pesmi dao svoje rešenje i razmišljanje o smislu i besmislu ljudskog života. To je njegov način da savlada ljudsku smrtnost i prolaznost svega što smo i što stvorimo od svog života.

(Telegraf.rs)