Kako danas izgleda najdraže selo našeg detinjstva: Prošle su 34 godine od serije "Priče iz Nepričave"
Oni koji su odrastali u vreme “Priča iz Nepričave” sada odlaze tamo kako bi se podsetili detinjstva
- Pitate li svoje roditelje ko med pravi, gde se žito melje? Da li vam je neko dosad rek'o gde hleb raste, gde izvire mleko? Sve što vidiš, i voda i trava, sve je ovo selo Nepričava, bele kuće i beli oblaci, sve su ovo pravi Nepričavci. Nepričava nije selo glavno, al’ je lepo, prosto nepričavno. Tu se ljudi zdravo mnogo zdrave i pričaju priče iz - Nepričave!
Preporučujemo
Ovo je 2. po veličini hram na Balkanu: Odmah iza Hrama Svetog Save, bastion pravoslavlja uzdiže se u Valjevu
Koji ti je andrak, dođi mi pod kibicfenster da kurišemo?! Da odete u ovaj deo Srbije, razumeli biste svaku treću reč
Želite da pobegnete iz grada? Pre preseljenja na selo morate da budete spremni na ove stvari!
Ovom pesmom Dobrice Erića počinjala je svaka epizoda "Priča iz Nepričave", jedne od najboljih dečjih serija ikada snimljenih na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
Prošlo je 34 godine od poslednje epizode snimljene u okolini Lajkovca gde su se seljani sa Milenom Dravić i Zoranom Radmilovićem saživeli kao da su i njih dvoje rođeni Nepričavci.
A selo kao selo, nije se promenilo mnogo. O tome svedoče i slike onih koji su odrastali u vreme "Priča iz Nepričave", a sada odlaze tamo kako bi se podsetili detinjstva.
A i u Nepričavci se danas živo sećaju vremena kada je pune dve godine u njihovom selu snimana serija.
U svakoj epizodi saznavalo se ponešto o seoskom životu i radovima na njivi - šta je motika, od čega se sastoji bunar, čemu služi fenjer, predstavljali su se instrumenti - harmonika, gusle, violina, drombulje.
Objašnjavao je Zoran nadahnuto, iz epizode u epizodu, koji su delovi vodeničkog kola, ili bunara, kako se klepa sekira, otkiva kosa.
Milena Dravić, kao učiteljica, postavljala je deci razne pitalice, zagonetke, govorila kako treba da se ponašaju u raznim situacijama.
Od toga da je komšija najvažniji svakome, da se ne stvara za dan-dva, već se gaji kroz godine međusobnog pomaganja, poverenja, ili da se drva za ogrev spremaju još dok se vrapci igraju u prašini, te da seljaci svakog jutra prvi pogled upiru u nebo, celog života.
Svaka epizoda završavala se pesmom, a deca, sada odrasli ljudi, jedva su čekali novi dan i novu epizodu.