NJEGOVA JEDINICA JE IZVELA NAJVIŠE BORBENIH LETOVA 1999: Pukovnik Vasiljević na orlovima školuje najbolje srpske pilote (FOTO) (VIDEO)

- 1999. je bila godina iskušenja, tada je teže bilo ostati živ nego poginuti - priseća se komandant Dejan Vasiljević

Više od 20 godina druži se sa srpskim "orlovima" i dok su on i njegovi piloti međ' oblacima, Srbija može mirno da spava... Komandant 98. Vazduhoplovne brigade pukovnik Dejan Vasiljević (49) izveo je generacije sjajnih pilota na orlovima, a za revnosnu službu i doprinos sistemu odbrane dobio je brojne medalje. Njegova ljubav prema letenju datira još iz davnih dana kada je kao dete gledao stare filmske spektakle poput "Bitke na Neretvi", Sutjeske", "Partizanske eskadrile" ili serije "Daleko je nebo", koja je rađena na temu postanka pilota. Kad ga slušate kako priča o glumcima iz tog vremena i kadrovima iz svakog filma, pomislite pre da pričate sa nekim filmskim umetnikom, nego sa vojnim pilotom. Ipak, na dalji životni put ovog Čačanina, uticalo je i mesto rođenja.

Preporučujemo

U "Galeba" ugrađuju najsavremeniju opremu: Ovako će izgledati ponos srpskog neba (FOTO)

Kupite VIŠAK BORBENIH AVIONA od Vojske Srbije! Evo i koje (FOTO)

- Živeo sam relativno blizu - 27 kilometara od vojnog aerodroma, pa sam stalno viđao avione. Kad sam bio osmi razred, pojavio se konkurs za vojne škole i akademije, pa sam odlučio da se prijavim za Vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru. Ni sanjao nisam da ću proći jer je tada bilo uvreženo mišljenje da je tu teško ući.

Zašto baš gimnazija u Mostaru?

- Zato što je to tada bio jedini put da postanete pilot. Moji prvi dodiri sa vazduhom bili su baš tu u gimnaziji. Posle gimnazije krećem na Vazduhoplovnu akademiju u Zadru, veoma ozbiljno i po prvi put letim na mlaznom avionu i na borbenoj avijaciji. Završavam akademiju na avionu na kojem i sada letim - priča za "Telegraf" pukovnik Vasiljević.

Šta ste radili i na kojoj ste funkciji bili tokom bombardovanja 1999. godine?

- Mene je bombardovanje zateklo u 241. lovačko-bombardersko avijacijskoj eskadrili, bio sam pomoćnik komandanta za navigaciju na aerodromu Lađevci. Tad se, po prvi put srećemo sa ogromnom silom od 19 zemalja NATO-a. Najjači su sa jedne strane i sa druge je jedna mala država sa svojim vojnim i civilnim kapacitetima. To je bio trenutak da sve ono što smo do tada uvežbavali i za šta smo se školovali, pokažemo i u praksi. Malo je poznato da je ova jedinica izvršila najviše borbenih letova 1999. godine i u izvršavanju tih letova je poginuo komandant 241. lovačko-bombardsersko avijacijske eskadrile potpukovnik Đurić Života. Mimo toga, mi smo tu 1999. godinu dočekali zaista spremni i aktivno smo učestovali u odbrani zemlje.

Kakav je pogled odozgo? Da li je bilo neobičnih prizora tokom vaše dugogodišnje karijere?

- Kad nešto ne očekujete iznenadi vas. Leteći jednu noć 1995, 96. godine video sam svetlo koje je bilo negde iznad panine Jelice. Bio sam mlad poručnik, ali sam znao da to svetlo ne odgovara ambijentu svetala na zemlji, kao ni jednom od svetala koje svetli na nebu (mislim na zvezde). Gledajući u njega, video sam da se velikom brzinom primiče mom avionu na šta sam instiktivno odreagovao bežanjem u stranu. Međutim, zaintrigiralo me je, pa sam okrenuo avion prema svetlu i ono je zaista bilo tu negde, da li iznad aviona, to je teško utvrditi noću, i nakon toga se velikom bzinom udaljilo u pravcu iz koga je došlo i nestalo sa vidika. To je najbliži susret sa nečim što ne mogu da objasnim šta je, al' sigurno je nešto bilo.

Šta vam je do sada bio najveći profesionalni izazov?

- Odbrana zemlje 1999. godine je do sad najveći izazov u mojoj karijeri. To je letenje u uslovima totalne vazdušne premoći protivnika i u takvim uslovima, izvršavanje borbenih zadataka. Krenuli smo u pružanje otpora daleko nadmoćnijem neprijatelju. Tad sam prvi put osećao da idem u neizvesnost iz koje možda i nema povratka. Išlo se na to da se zemlja zaštiti koliko god može, da se najbezbednije izvrši zadatak, a nakon toga, da vratite i sebe i tehniku na matični aerodrom. To je bila godina iskušenja, tada je teže bilo ostati živ nego poginuti. Malo je poznato da je naša jedinica izvršila najviše borbenih letova. Ponosan sam na sve mlade pilote koji su tada, ne razmišljajući ni o čemu, poleteli u susret daleko moćnijem neprijatelju.

Na kom avionu najviše volite da letite?

- U karijeri sam leteo na više tipova aviona, ali na orlu sam završio Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Bili smo prva generecija koja je letela ovim avionom u završnoj godini kako bi se videlo da li pitomci mogu da lete, jednim, za to vreme, dosta složenim avionom. Na njemu sam doživeo svoju pilotsku afirmaciju i neću da slažem ako kažem da je orao bio i ostao u mom srcu kao avion na kome sam imao najviše naleta i koji mi je profesionalno, ali i letački pružio najviše u karijeri.

Šta podrazumeva aktuelna modernizacija orlova?

- Modernizacija će ovom avionu svakako dati neki novi život i dati ono što ovaj avion zaista i zaslužuje. Orao je izueztno dobar avion, za zadatke koje izvršava odličan, tako da će ono što se planira, a to je ugradnja nekih novih sistema i novih vrsta naoružanja koje će moći da koristi, zaista opravdati ulaganje u ovaj avion. Posle modernizacije ćemo dobiti jedan avion koji će moći da izvršava zadatke i u savremenim uslovima ratovanja.

Šta prvo kažete pilotima kada dođu na obuku?

- Mladi piloti su energični, žele da što pre ovladaju tehnikom, a kao i u životu, uvek je potrebno stpljenje. Pilot ne možete postati ni za mesec, ni dva, ni tri... Od pet do sedam godina je neki minimum i potreban je rad, strpljenje, konstantno izučavanje nove literature, novih načina upotrebe vazduhoplova i novih sredstava, pripreme moraju biti na visokom nivou jer ovaj avion ne prašta greške.

Kakvi su srpski piloti?

- Dobri su. Mi imamo i imali smo odlične pilote. Naši piloti iz tehnike kojom raspolažemo izvlače maksimum i ne samo iz tehnike, nego i iz sebe - zaključuje pukovnik Vasiljević dok sa ponosom gleda ka nebu gde piloti koje je obučavao izvode akrobacije na nebu iznad vojnog aerodroma Lađevci, samo za oči naše novinarske ekipe.

(Slađana Vasić - s.vasic@telegraf.rs)