Poema Mostarske kiše je omiljena među Rusima: Štampana je u čak 20.000 primeraka (VIDEO)
Pero Zubac poznati srpski književnik i pesnik, rođen je u Nevesinju u Hercegovini, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu.
Preporučujemo
Intervju, Vedrana Rudan: Da sam Tuđmanov sin, nikad ne bi aerodrom nazvali po mom ocu
Samo zato što je došao kraj nečemu lepom, to ne znači da se neće desiti nešto još bolje
Studirao je književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član je Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.
Objavio je 50 knjiga poezije, 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva.
Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga, a poemu „Mostarske kiše“ u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis “Rabotnica” u tiražu od skoro 20.000 primeraka.
Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio - Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.
MOSTARSKE KIŠE
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom...
Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala...
Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al’ nije htela to da čini,
nije htela, il’ nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...
Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati...
Pogledajte video:
(Telegraf.rs)