Dom za stare i nemoćne u Šibeniku kao iz horor filma: Štićenici gladuju, a vlasnici ih drogiraju da se ne bi bunili (FOTO)

Dom inače slovi kao jedan od elitnijih. Mesec dana boravka u njemu stoji i do 800 evra

Stari hleb se ne baca već se od njega prave kuglice koje se natapaju u 5 litara vode i jednoj litri mleka. To dobiju za večeru. Špagete bolonjeze se prave od kilo mesa s kojim se onda hrani 25 ljudi... pričaju bivše radnice porodičnog doma za stare i nemoćne u Šibeniku, privatnog doma u kojem se smeštaj plaća i do šest hiljada kuna (oko 800 evra), a štićenici su većinu vremena gladni i pod sedativima - kako bi bili što manje zahtevni.

Preporučujemo

Hrvatsku tužili i "mrtvi": Ukrali identitet ljudima, a pola njih nije među živima?

Vlasnika su prijavljivale bezbroj puta, ali ništa se još promenilo nije, a njima savest ne da mira jer znaju što ti jadni stari ljudi proživljavaju.

Novinarka Provjerenog Ema Branica, čekajući vlasnika, razgovarala je sa njegovom suprugom, takođe vlasnicom, koja je, kako je razgovor tekao, menjala priču.

- Nikakva hrana - za večeru nekakva supica. Ma grozno, pa štićenici su se svi bunili na to.

- Više puta su bili delovi kokoške i koke kojima je istekao rok, ili dan dva pre isteka roka, ali bi se kupilo 20, 30 kila. To je nemoguće potrošiti do isteka roka.

- Ja sam bila svedok kad se na 25 ljudi ručak spremao od kilogram faširanog mesa. Kilo na sve te ljude.

Ovo su svedočanstva bivših zaposlenih porodičnog doma za stare i nemoćne o odnosu prema štićenicima. Ali ništa drugačiji nije ni onaj prema zaposlenima, govore nam. S obzirom da se radi o baš takvoj osetivoj delatnosti gde se radi s ljudima, a ne s komadom nameštaja, nisu htele da ćute, koliko god o tome bilo neugodno pričati.

- Sami štićenici su mi govorili - "a nećeš ti tu dugo ostati, a gde si došla, nećeš mesec dana ti tu biti sigurno - tvrdi jedna radnica.

- Mene je strah, i znao je i da preti, ne samo jedan put - priča druga koja, kao i prva, želi ostati anonimna.

Poslodavac je poznat u Šibensko-kninskoj županiji. Svedoče tome brojne prave inspektoratu rada. Ljudmila je jedna od tih koja ga je prijavila. U domu je radila 7 meseci.

- Moj osnovni problem je to što mi je falilo uvek namirnica. Morala sam da se borim svake nedelje za ulje, šećer, mleko - to su nekakve osnovne stvari. Nisam smela da potrošim više mesa, špageta, to se sve kontrolisalo. Ako se pravio griz ili zobene pahuljice, što se znalo davati za večernji obrok odnosno večeru, na pet litara vode trebalo je dodati jednu litru mleka. I onda bi se dodale u to pahuljice ili griz što je već išlo taj dan - priča Ljudmila.

Iste reči ponavljaju nam i druge sugovornice koje su u domu radile kao negovateljice. Govore kako su uslovi rada na granici nemogućeg.

Završile su kurs za negovateljice, ali govore da su morale da rade stvari koje ne bi smele.

- Ona je često odlazila na put do Zagreba sa svojim suprugom. Mi smo bile same bez medicinskog osoblja. Znači, nema ni jedna medicinska sestra nego samo negovateljice na smeni. Znači mi smo morali da dajemo insuline, lekove, sve na našu odgovornost gde jednostavno - mi smo mogle pogrešiti.

- Bilo je i kupanje i pranje i hranjenje i previjanje rana koje ja nisam smela da radim kao negovateljica jer nemam školu, pranje WC-a, podova, peglanje.

Sve to u smeni od 12 sati. A korisnicima od kojih je gotovo polovina u pelenama potrebno je menjati pelene i svaka dva sata tvrde. Noćne smene nije imao ko da radi.

- Ako ima pacijenata, a ima, koje su nemirne žene koje imaju duboku demenciju pa ne mogu da spavaju, daju lekove jače doze za smirenje da bi mogli ona ili on gore odspavati celu noć.

Novinarka: To je svako veče bilo?

- Kako ne! Nakljuka ih s tabletama i to je to, i onda oni spavaju i ne treba radnik za noćnu smenu.

Kako bi uopšte mogle da rade tamo morale su same finansirati, osim rukavica - sanitarnu, higijenski minimum, radnu odeću i obuću. Ali, lako za njih, kažu, one su se snalazile, međutim problem je što korisnici ne dobivaju ništa za novac kojim plaćaju dom.

- Čak su morali ljudi sami da kupuju toaletni papir, sapune za ruke. Hranu koju im je donosila rodbina dom bi uzeo sebi.

Dom inače slovi kao jedan od elitnijih. Mesec dana boravka u njemu stoji i do 800 evra.

- Hleb se nije smeo bacati. Ono što se ne pojede ne vraća se pekari nego se taj kruh skuplja i onda se namoči u vodu. Trebaju se praviti od njega kuglice, podgrevati se mleko s vodom i ta mešavina sa malo šećera se daje korisnicima za večeru jer oni to vole, to je super za stare ljude - tvrdi Ljudmila.

Novinarka je pričala i sa suprugom vlasnika doma, a njena verzija priče jeste kako su radnici neradnici.

(Telegraf.rs / Izvor: Dnevnik.hr)