Nikola je prepešačio najdužu planinarsku stazu na svetu: Posle 4270 km, shvatio je u čemu svi grešimo (FOTO) (VIDEO)

"Pogled na život mi se uvelike promenio, ono što mi je nekad bilo bitno, poput odličnog posla, kuće, automobila, sad više nije, osetio sam da su za sreću i ispunjeni život potrebne sasvim druge stvari"

Zagrepčanin Nikola Horvat (37) je za 163 dana, najvećim delom sam, sa rancem na leđima i osnovnim potrepštinama za preživljavanje, pregazio 4279 km po šumama, pustinji i divljini zapada SAD i prepešačio čitav Pacifik Krest Trejl (PCT), jednu od najatraktivnijih i najdužih planinarskih staza na svetu.

Preporučujemo

Iz celog sveta hrle ka najvećoj kamenoj kugli u Bosni koja ima lekovite moći: Kada legnu na nju, desi se čudo! (VIDEO)

PCT se proteže od meksičke granice američkim zapadom, prolazi kroz Kaliforniju, Oregon, Vašington, i završava se u mestu Maning Park, 15-ak kilometara severno od državne granice SAD-a i Kanade. Staza jednim delom prolazi i Mohave pustinju, potom ide u Siera Nevadu, na nadmorsku visinu od 3000-4000 m.

- Uglavnom sam hodao sam, posebno preko dana, ali susretao sam mnogo pešaka iz celog sveta. Kroz Siere sam prošao sam, i doživeo veliku krizu. U Josemitu sam slomio prst na desnoj nozi, ali to me nije obeshrabrilo - kaže Nikola Horvat, koji je završivši ovu stazu postao "pešak na duge straze" ili "true hiker" na engleskom.

Šta znači biti pet meseci s rancem u divljini, sam? - pitao ga je portal Jutarnji.hr.

- Ne možeš unapred da zamisliš šta će ti doneti takvo iskustvo, jer drugo je kad si u planini dva-tri dana, ovo je neusporedivo sa time. Ne možeš predvideti kako ćeš psihički funkcionisati u tim uslovima, jer dok tako hodaš nedeljama, mesecima, i sam se menjaš s tim svojim koracima; menjaš se polako, kao što i hodaš, i ne primećuješ te promene odmah. Tek kad se vratiš u stari život vidiš koliko si drugačiji, koliko je to traga ostavilo - kaže iskreno, pa nastavlja:

- PCT me je učinio emotivnijim, pogled na život mi se uvelike promenio, ono što mi je nekad bilo bitno, poput odličnog posla, kuće, automobila, sad više nije, osetio sam da su za sreću i ispunjeni život potrebne sasvim druge stvari. Pešačeći često mi je falila voda, hrana, pažnja bliskih ljudi, nedostajali su mi fizički dodiri, i tih sam meseci jasno osetio da su one stvari za kojima često trčimo u gradu bezvredne, dok ‘sitnice’ koje većina podrazumeva da se podrazumevaju, zapravo čine temelj životne sreće.

Na leđima je u rancu nosio od 17 do 22 kg. Težina je varirala zavisno o količini vode i hrane koju je nosio. U nekim pustinjskim delovima morao je nositi i po šest litara vode. Na jednom potezu je hodao devet dana, što znači da je morao da nosi hranu za svih devet dana.

Prema njegovim rečima, priroda je veliki izazov, ali i ono što nam jedino ostaje i daje život, zato treba da joj se vraćamo.

- Bilo je dana kada sam morao da pravim strategiju kako da preživim naredni period, gde da stavim hranu i vodu, koliko smem dnevno da trošim. Da ne pričam da sam noćima morao da brinem da li će me napasti neka životinja. Ali usput sam upoznao toliko mnogo ljudi i shvatio da život čine male stvari, ali da to ne možeš da saznaš dok sebe ne staviš u situaciju koja ti pruža pravi uvid da to prihvatiš - priča on.

Ceo tekst o Nikoli i njegovom neverovatnom životnom poduhvatu pročitajte na linku OVDE.

(Telegraf.rs)