Ovi ljudi s vrata bacaju odeću i spiraju sa sebe mirise, užase i tugu, a rade 12 sati dnevno za 35 hiljada (FOTO)

"U tom trenutku telesne tečnosti su se razlile, a miris koji se proširio za par sekundi postao je nepodnošljiv. Smučilo mi se. Počeo sam da trčim što dalje odatle, da ne bih povratio pred svima" - seća se Milovanović

Oni su ljudi koji prvi vide, dodirnu i spuste u sanduk pokojnike koji su stradali u teškim saobraćajnim nesrećama, samoubice i ubijene, one čija tela nađu nedeljama nakon smrti. Oni sa pokojnicima provode svaki radni dan.

Preporučujemo

Ovo je Aca Filozof, ima 46 godina, završava fakultet u roku i radi u "Gradskoj čistoći". On je dokaz da je sve moguće (FOTO)

Na pumpi je iz mrtvačkog sanduka iskočio čovek: Neverovatan život grobara, koji je sahranio Miloševića (FOTO)

U Kragujevcu ovaj posao radi grupa od 13 zaposlenih u JKP "Gradska groblja". Zaduženi su za preuzimanje i prevoz pokojnika, ali i da ih oblače, kupaju i porodici ih pokažu u najboljem mogućem izdanju.

Jovica Aleksić je šef u jedinici za prevoz i preuzimanje tela JKP "Gradska čistoća" iz Kragujevca. Zvanično je vozač, ali to je samo deo onoga što radi, najlakši deo.

- Naš je posao da svakog dana odlazimo u Klinički centar Kragujevac gde preuzimamo pokojnike koji su tamo umrli, ali po pozivu građana i one koji su preminuli kod kuće. Smeštamo ih, do sahranjivanja, u mrtvačnicu našeg preduzeća. To je najlakši deo posla. Neuporedivo je teže kada dobijemo poziv da preuzmemo telo mladića stradalog u saobraćajci, da to "slomljeno" telo stavimo u metalni sanduk pred njegovim ocem.

Mi smo oni koji ulaze prvi u stan bakice koja je preminula 20 dana ranije, a nađena je kada je petospratnicu zapahnuo miris tela koje se raspada. Tamo zatičemo mrtvog psa koji je načeo staricu. Mi premeštamo i tela koja nam se raspadaju u rukama, koja su već pocrnela - objašnjava Aleksić.

Malo Kragujevčana zna da ovako teške poslove rade ljudi za koje svi misle da su samo vozači. Oni kažu da se na nekim terenima ne zna da li je teže sve to gledati ili disati.

Ivan Milovanović nakon 21 godine staža svedoči da se još nije privikao na miris tela koje se raspada.

- Policija nas je pozvala da preuzmemo pokojnika u parku Šumarice, nakon što su prolaznici našli telo čoveka koji se obesio na drvo. Jadnik je još visio kad smo stigli. Lice mu je više ličilo na kostur, videla se lobanja, pitanje je koliko je telo bilo tu. Skinuli smo ga lagano i položili na tlo. U tom trenutku telesne tečnosti su se razlile, a miris koji se proširio za par sekundi postao je nepodnošljiv. Smučilo mi se. Počeo sam da trčim što dalje odatle, da ne bih povratio pred svima. Malo sam se oporavio i naravno vratio da završim svoj posao - seća se Milovanović.

Živorad Ilić koji radi na oblačenju pokojnika, ali i prevozu, kaže da onaj ko obavlja ovaj posao mora da nauči da ga radi mehanički, da bi mogao i pokojnika u najgorem stanju da spremi za dostojanstven ispraćaj na poslednji put.

- Ali, i da bi mogao da zaradiš za svoju porodicu i sačuvaš zdrav razum. Oblačim tela umrlih koje su insekti uveliko načeli, čija je koža u ranama, čije kosti proviruju - objašnjava Ilić.

On kaže da je skoro oguglao na miris, ali nije na emocije živih, ožalošćenih, koje sreće svakoga dana.

- Srećeš porodice u teškom psihičkom stanju. Neki ne smeju da pogledaju umrlog, a moraju zbog obavezne identifikacije pre zatvaranja sanduka. U bolu su ljudi čak i bili ubeđeni da njihovi pokojnici i nisu mrtvi, da će se probuditi. I sa tim se uspešno borim, ali nikada se neću izboriti sa trenucima kada treba da obučem decu. Tu se ne može oguglati - kaže Ilić.

Ljubomir Đorđević, koji je i vozač i radi na spremanju pokojnika, imao je tu nesreću da mu "zapadne" niz preuzimanja tela nakon ubistava.

- Zločin se dogodio u kupatilu. Muškarac je komšinicu zaklao, pa pucao u nju, pa onda pucao u sebe i ubio se. Na licu mesta užas! Kupatilo u lokvi krvi. Karton smo stavljali na pločice jer su bile klizave. Na drugom terenu muž ubio ženu čekićem, smrskao joj lobanju, pa sebi zario nož u grlo. Šta da vam objašnjavam kako je to gledati. Ćutimo o tome svi, čemu analiza, poludeli bi da o tome pričamo - kratko će Đorđević.

Nakon svega što rade, na ovoj klapi od 13 ljudi je da ožalošćene upute i sve im objasne, da podnesu njihovu tugu, pa i bes i razdražjivost. Često moraju i da ih saslušaju, oca kome je poginuo sin od 17 godina, majku koja je na porođaju izgubila bebu, sestru samoubice koja čita oproštajno pismo brata i želi sa njim u sanduk.

Kod kuće, ovi ljudi s vrata bacaju odeću, spiraju sa sebe mirise, pokušavaju i užase i tugu, pa grle svoju decu i idu na svadbe i slave.

Sve ovo, radnici JKP "Gradska groblja" rade za platu od 35 do 40 hiljada dinara. Nekada rade i po 12 sati i nedeljom. Plata im trenutno kasni nekoliko meseci.

(Marija Raca)