Peru su Hrvati u logoru unakazili tako da mu je ruka VISILA prebijena: Jezivu torturu preživeo je samo zahvaljujući JEDNOJ okolnosti

Petar Mojić bio je u hrvatskom zatvoru od 2. maja do 15. avgusta 1992. godine sa još 250 ljudi srpske nacionalnosti gdje preživeo strašne torture i mučenja

Bivši srpski logoraš Petar Mojić, koji je devedesetih godina prošlog veka kao dvadesetogodišnjak tri meseca proveo u hrvatskom zatvoru u školi u Donjoj Mahali, u opštini Orašje, kaže da je "psihički i fizički uništen", te da i danas ima noćne more.

Preporučujemo

Tužilaštvo BiH podiglo optužnicu zbog zločina nad Srbima u Orašju

Nakon hapšenja pripadnika HVO u Orašju, pod istragom BiH je i hrvatski ministar odbrane

- Često po noći skačem i stojim uz zid, kao što sam morao u zatvoru, bez obzira na bolove od lomljenja kičme, rebara... Osećam bol na svaku promjenu vremena, a ožiljke nosim po celom telu - rekao je Mojić.

Danas četrdesetpetogodišnji Petar Mojić bio je u zatvoru od 2. maja do 15. avgusta 1992. godine sa još 250 ljudi srpske nacionalnosti iz Bukove Grede, susednih sela na oraškoj opštini, Borova, Prijedora...

Preživeo je nezamislive torture, bolestan je, sam, radi povremene poslove koje telo može da podnese i tako preživljava.

Njega je spasla samo jedna stvar: godine. Imao je 23, i bio "u punoj snazi" kada je pakao počeo. Da je, kojim slučajem, bio stariji, šanse za preživljavanje bile bi neuporedivo manje.

- Logor mi je oduzeo i mladost i starost. Tukli su nas kundacima, palijama, šakama, vrškom puške. Terali su nas da kopamo njihova skloništa. Mnogi su podlegli batinama, bio sam mlađi, pa sam batine nekada mogao da izdržim - kaže Mojić za "Blic".

Posebno se seća Makse Gajića iz Lončara, svog ujaka, i kaže da je svojim očima gledao kada su ga zaklali.

- Zabili su mu nož u vrat. Izašao mu je na drugu stranu - to je naredio Peran Vincetić. Prvo su došli ljudi u crnim kombinezonima, nisu mi poznati, ali su bili hosovci, zaklali su ga i odvezli u nepoznatom pravcu u kombiju. Nema mu ni danas traga - priča Mojić.

On je gledao i kako su taj isti Peran Vincetić, zatim "Rakica" i ostali mučitelji sekli zatvorenicima prste na rukama, nakon čega su neki i umrli.

- Donosili su nam povremeno radio-aparat i sa kasete puštali pesmu ‘Evo Jure, evo Bobana...’ i pod batinama terali zatvorenike da je pevaju.

Peru poštara, koji je radio u pošti u Boku, opština Orašje, unakazili su tako da mu se teme gnojilo, ruka je visila prebijena na dva-tri mesta, a Peran Vincetić je Aćimu Cvijanoviću lancem izbio oko.

Mojić je sve ovo ispričao 2004. godine osnivaču i predsedniku Udruženja logoraša opštine Šamac, Spasi Laziću.

- Najveći problem Mojića i ostalih logoraša je taj što nisu u početku bili upućeni da se jave psihijatru kako bi dobili odgovarajući nalaz - navodi Lazić.

Mojić se obraćao raznim sudovima, bez rezultata.

Kompletnu dokumentaciju dostavio je advokatu Živanu Blagojeviću i pokrenuo parnicu radi naknade štete zbog telesnih oštećenja i duševnih patnji koje su mu nanesene tokom boravka u logoru.

Petar Mojić kaže da će i sa odštetom njegova bol ostati ista, ali da će mu ona pomoći da preživljava u zimskim danima kada ne može da radi ili nema povremenih poslova na kojima bi mogao nešto da zaradi.

(Telegraf.rs)