Savijala sam testo za Pakistanca koji nije hteo da me plati: Potresna ispovest Srpkinje, koja je preživela pakao u Velikoj Britaniji

Savijala sam testo u hladnoj, prljavoj fabrici za gazdu Pakistanca koji nije hteo da me plati ni po minimalnoj ceni rada

- Nije mi krivo što sam otišla. Krivo mi je što sam morala da odem, da napustim sve da bih sebi omogućila bolji život - ovako za Telegraf.rs počinje svoju priču Srpkinja (30) koja je pre dve godine otišla iz zemlje da svoju sreću potraži u Velikoj Britaniji.

Miloš Jugović je gledao u uplakane roditelje i ipak otišao! Javio nam se iz Amerike i do detalja opisao taj čuveni raj na zemlji

Ona je zahvaljujući mađarskom pasošu dobila vizu, spakovala kofere i pošla za svojim "engleskim snom".

- Živela sam u Erdingtonu, predgrađu Birmingema sa Pakistancima, Mađarima, rumunskim Romima i najsiromašnijim Englezima koji se sa svojom nemaštinom nose tako što piju. Prečesto kada bih izašla na ulicu činilo mi se da sam u Pakistanu ili Indiji, a ne u Engleskoj - priča nam ova mlada Srpkinja.

Ona kaže da se u Birmingem, veliki industrijski centar Engleske, pedesetih godina prošlog veka doselilo mnogo ljudi iz bivših britanskih kolonija i da sada 50 posto stanovništva čine muslimani.

- Birmingem je industrijski grad i život ovde je mnogo pristupačniji nego u ostalim delovima Engleske zbog čega se oni koji traže parče evropskog hleba često odlučuju za njega. Čini se kao da su džamije nikle iza svakog ugla, a pored njih uvek možete videti prodavnice hrane i odeće koje uglavnom drže doseljenici iz Pakistana.

Prvih devet meseci stanovala je u predgrađu Erdingtonu u kući jednog Pakistanca zajedno sa još četiri porodice. Njena soba je bila nadograđena pored kupatila.

-  Nas desetoro je delilo jedan toalet i mada je nameštaj bio nov u kući je bilo previše vlage. Moja soba je bila ono što bi Englezi nazvali "dump" (deponija).

Mada je završila fakultet u Srbiji morala je da pristaje na različite poslove dok ne stane na noge. Radeći sve i svašta uverila se da nije lako zaraditi preko i da su Pakistanci najgore gazde i poslodavci na svetu.

- Našla sam oglas na ulici, tražili su nekog da pravi samose što je tradicionalno pakistansko jelo. Gazda Pakistanac mi je na razgovoru za posao obećao dnevnicu 20 funti, ali mi nije rekao da ih neću dobiti ako svakog dana ne napravim 1000 samosa. Savijali smo testo u hladnoj fabrici u centru grada. Svakog dana je trebalo napraviti 1000 pravilnih trouglova, inače gazda nije hteo da nas isplati - priča ona.

Objašnjava da je kada se uvežbate za taj posao bilo potrebno najmanje deset sati rada. - Uglavnom su radile starije žene koje nisu govorile engleski i zato nisu mogle da se nadaju boljem zaposlenju. Inače, nismo bili plaćeni čak ni po minimalnoj ceni rada koja je u tom trenutku iznosila 6.9 funti na sat. Gazda nije želeo da plaća po satu kako je bio obavezan zakonom.  Nije dugo izdržala na tom poslu i nerado se priseća uslova u kojima je radila.

- Postoje neka mesta koja ste zauvek ostavili za sobom, ali osećate teskobu čak i onda kada im se vratite u sećanju. 

Danas ova Srpkinja ne živi više u Erdingtonu i ima posao koji je pristojno plaćen. Bez obzira na to što joj porodica i prijatelji mnogo nedostaju i što život u Velikoj Britaniji ne liči nimalo na onaj naivan "engleski san" koji je odavno izgubila u sudaru sa realnim životom, ona ne želi da se vrati jer misli da su joj šanse za bolji život i dalje veće daleko od Srbije.

(Telegraf.rs)