Svi znaju da je Nušić bio pisac, ali niko ne zna da je imao još jedan, tajni posao! (FOTO)
Popisivanje stanovništva njemu se toliko dopalo da bi, kako je tada priznao, vrlo rado pristao da mu to bude stalno zanimanje
Malo se zna da se daleke 1921. godine, nakon ujedinjenja Jugoslavije, naš poznati komediograf Branislav Nušić nalazio među armijom popisivača u Beogradu.
Preporučujemo
NASLOVNE STRANE DANAŠNJIH NOVINA: Prelistavanje štampe za 9. januar 2017. godine
LEPE VESTI: Labudovi nisu zarobljeni u Dunavu, šetaju ili spavaju na ledu
Popisivanje stanovništva njemu se toliko dopalo da bi, kako je tada priznao, vrlo rado pristao da mu to bude stalno zanimanje.
- Šta sve čovek ne vidi i šta sve ne čuje tom prilikom. Pa još kada se dobije zgodan kvart i zgodna ulica, kao što sam ih ja dobio - zapisao je kasnije Nušić u svojim sećanjima, koje u celini objavljujemo jer malo je znano da je slavni komediograf i o tome pisao.
KUĆA BROJ 7
Ulazim u kuću broj 7. Ostarija, suvonjava ženica, baš čisti šargarepu da spusti u supu. Objasnim joj da sam došao radi popisa. Žena pretrnu, preblede i ispusti šargarepu.
- Nemate šta popisivati ! Sve su stvari na moje ime, ja ću vam pokazati i sudsku presudu. Sve sam ja to donela kao miraz mome mužu.
- Ali, molim vas, gospođo, ne mislim ja na to. Šta je vaš muž ? – počinjem blago.
- Bivši činovnik – odgovori ženica.
- Eh, vidite, dajte vi njemu samo ovu popisnu listu, on će već znati šta treba da učini, a ja ću doći drugog januara.
- Doći ćete drugog januara da iznesete stvari, znam ja to vrlo dobro. Nesmem ja tu listu da primim. Primila sam jedanput tako nešto iz opštine, pa mal me muž nije ubio...Ne ću ja to da primim.
- Ali, gospođo, ne tražim ja stvari, ovo je popis.
- Pa popis, dabome...
- Ama, nije, čekajte...dakle stanovništvo, na primer vi, eto, vi morate da se popišete...
- A za čije dugove ?
- Ama nije za dugove.
- Onda za vojsku, valjda ?
- Ama, pobogu, gospođo, strpite se da vam objasnim...
I jedva se dočepah reči, i jedva objasnih ženi u čemu je stvar, utrpah joj popisnu listu u ruke, te kidnuh kao bez duše.
KUĆA BROJ 9
Opet žena. Snažna, zdrava, izrasla, onako da te ponese i da te spusti na zemlju, a ti ni da pisneš. Vidi se čak da je to žena koja ima posla s vlastima i razume se prilično u zvaničnim stvarima. Čim sam joj kazao u čemu je stvar, razumela je i uze listu, samo što dodade:
- Slušajte, gospodine, samo unapred da znate, ja mog muža neću da upišem.
- Kako, molim vas ?
- Tako, neću da ga upišem, neću ga više za muža.
- To je druga stvar, gospođo, to vi raspravite s konzistorijom.
- A neću, ništa mene konzistorija nije uvredila, pa da s njom raspravljam; raspravljaću ja s njim šta imam.
- Ali, gospođo, pa on je starešina kuće.
- Bože sačuvaj, ja sam ! – veli ona odlučno.
- Ali on ovde stanuje.
- To jeste – veli ona – ali tri dana nije dolazio, lumpovao je, pa sad ne sme ni da dođe. Zna da ću ga prebiti kao mačku.
- Pa dobro, istucite vi njega i sasvim ste u pravu, ali ga morate upisati. Evo vam liste!
Ona uze listu.
- Dobro, ostavite vi listu, ali unapred znajte da ga ja neću upisati, i gde sam ga god do sada upisala kao svog muža, izbrisaću ga, kao što ću i samog njega dobro izbrisati, samo dok mi naiđe.
KUĆA BROJ 11
Naišao sam na zatvorena vrata i kad sam kucao, čuo sam u sobi neko „juh !“, zatim neko muvanje i, jedva na jedvite jade, otvoriše mi se vrata. Mlada, lepa ženica, da čovek prosto sve prste poliže. Ali, vrlo zbunjena, vrlo zbunjena. Iz sobe, u koju me primila, ide se u drugu sobu, i u toj drugoj sobi čuh da neko nešto preturi. Vidoh još i na patosu jedan oficirski kačket i – odmah sam razumeo situaciju.
Iako me gospođa nije ponudila, seo sam na stolicu. Ja imam naročite pasije za takve situacije. Zatim sam razvio prijavnu listu i počeo gospođi da objašnjavam kako se popunjava.
- Vidite, gospođo, ovde ima dve vrlo važne rubrike. Prva: gde je onaj član porodice, koji se slučajno za vreme popisa nije zatekao kod kuće ? I druga: gde stanuje stalno ( odakle je ) ono lice, koje se slučajno za vreme popisa zateklo ovde ?
Gospođa pretrnu.
- Tako – nastavih ja vrlo ljubazno da objašnjavam – kod ovog prvog pitanja ćete napisati da, recimo, vaš muž nije kod kuće. On nije ovde, jelte ?
- Da, muž mi je na putu.
Odmah sam mislio. A u ovu ćete drugu rubriku morati zapisati ime lica, koje se ovog momenta slučajno zateklo u kući.
- Ju ! – učini gospođa i preblede kao smrt.
- Evo, pročitajte sami zaglavlje rubrike broj petnaest.
- Pa znam, ali... on će sad otići – reče prestravljena žena i pokaza rukom na onu sobu gde se nešto preturilo.
- E, pa dobro – rekoh joj praštajući i pođoh iz kuće da dam prilike „onom što se slučajno zatekao u kući za vreme popisa“ da izađe.
A drugog januara, odmah po Novoj Godini, zašao sam opet od kuće do kuće, da pokupim ispunjene liste.
Sakupio sam dvadeset i jednu, i od tih pala mi je u oči najpre lista redne broj 4. Kao starešina kuće bila je zapisana Maca Petrovićka, i na kraju liste opet potpisana kao starešina, koja je listu ispunila, ista Maca. Međutim, pod brojem 2 zapisan je Joca Petrović. U rubrici: „Šta je ko starešini“, piše: muž. I u rubrici: „Zanimanje“ piše takođe, da je Jocino glavno zanimanje: muž.
Otiđem gospođi Maci, starešini, da se objasnimo.
- Molim, vi ste udata ?
- Jesam, gospodine.
- E, pa onda ste pogrešno ispunili listu.
- Zašto, molim ? – isprsi se Maca starešina.
- Vaš muž ima da dođe napred, kao starešina kuće.
- A, ja – veli Maca – ja sam starešina, ja plaćam kiriju, ja vodim kuću, ja zarađujem, ja njega izdržavam.
- Pa dobro, čime se bavi vaš muž ?
- Ničim, gospodine ! Eto, tim što sam napisala. Njegovo je i glavno i sporedno zanimanje to što je muž.
Badava sam pokušavao da Maca starešina izmeni red u listi, ona na to nije nikako pristala.
U listu broj 7. zapisala se jedna mlada raspuštenica, ali sem imena i prezimena, sve ostale rubrike ostavila je nepopunjene.
Morao sam ići lično.
- Gospođo, vi niste upisali koliko vam je godina.
- Pa ostavila sam vi da popunite – reče ona ljupko.
- Lepo, molim vas, ja ću to drage volje učiniti, ali recite mi, koliko vam je godina ?
- Pa... šacujte vi sami – reče raspuštenica obešenjački.
- Gospođo, to vi morate reći.
- A ne, bogami ! – veli odlučno raspuštenica – Ja nikad do sada nisam kazala pred vlastima koliko mi je godina. Eto, toliko sam puta u kvartu saslušavana zbog raznih intriga, pa ja nikad nisam kazala godine, nego to sami pisari ošacuju. Pa i u konzistoriji nisam kazala koliko mi je godina, nego su to sami popovi ošacovali.
- E, ovde to ne može biti, jer ja ne umem da šacujem.
- More, ubio vas bog lolom; mislite ne poznajem vas ja po očima ?
Šta sam mogao posle ovog, a da ne otkrijem dostojanstvo državnog popisivača, nego zažmurih i napisah: 21 godina.
U listu broj 9 upisala se samo majka i ćerka, a u rubrici „godine starosti“ majci, Jeleni, udovi, dvadeset i šest godina, a ćerci njenoj, Stojki, osamnaest godina.
- Gospođo, pa to ne može biti – primećujem joj skromno.
- Šta, molim vas ? – pita iznenađeno Jelena udova.
- Ne možete vi imati 26 godina, kada je vašoj ćerci 18 !
- Evo ti sad ! – isprsi se Jelena udova. – Pa valjda ja bolje znam kad sam se rodila, nego vi.
U listu broj 11 upisao je Mirko Sarić, činovnik, sebe ( 24 godine ), i svoju svastiku ( 19 godina ).
- Pa što niste u rubriku „bračno stanje“ stavili da ste udovac ?
- Kako da stavim, kad nisam udovac.
- A, dakle, živa vam je žena ? Pa što je onda niste upisali ?
- Ali, molim vas, da se razumemo. Nisam ja ženjen, nisam se nikad ni ženio.
- Niste ? Pa otkud vam onda svastika ?
- Pa...tako...našla se tu – poče gospodin Mirko zbunjeno da odgovara.
- Uzmite, popravite listu. Metnite, da vam je gospođica sestrična.
- A, tako ? Hvala!
I uze, te izbrisa svastiku, a stavi sestričinu.
Lista broj 13 bila je ispisana vanredno lepim kancelarijskim rondšriftom. Međutim, gospođa Mica je udovica, i žalila mi se na svoju usamljenost, kada sam joj donio listu.
- Hoćete li mi učiniti jednu ljubav? – zamolila me je ljupko, kad sam došao po listu.
- O, molim !
- Dajte mi listu gospođa Staninu, da vidim samo koliko je godina zapisala.
Ja razvih listu broj 8.
Gospođa Stana je zapisala 23 godine.
- I ju, sram je bilo ! – pljesnu se gospođa Mica šačicama – ima 35 kao jednu! Ona nikad nije ni bila mlada. Popravite vi to, gospodine, slobodno. Na moju odgovornost popravite!
U listu 17 zapisan je muž, žena i nekakav privatje.
Opet objašnjenje. Razume se, kao i svuda, ne zatečem muža kod kuće, a muka živa sa ženama se objašnjavati.
- Šta je ovaj privatje vama, gospođo ?
- Ništa nije, tako, prijatelj.
- Znam, je li kiradžija ?
- Nije !
- Je li rod ?
- Nije !
- Pa šta je ?
- Privatje.
- A sedi kod vas ?
- Znate, on je vrlo dobar prijatelj sa mojim mužem, on mu je i provodadžirao za mene, pa sad ga iz blagodarnosti držimo kod nas.
- A koliko je vašem mužu godina ?
- Pa ima mu 50.
- A koliko je star privatje ?
- Njemu ima 28.
- E, onda u rubriku „zanimanja“ valja zapisati: domaći prijatelj.
Najviše mi muke zadala jedna baba, neka Nančika Crvenčaninova. Našao sam je u tri razne liste. U listi broj 3, u listi broj 12, i u listi broj 21.
Izvesno ne postoje tri Nančike sa istim imenom i prezimenom i sa istim brojem godina.
Odoh u kuću broj 3. Hvala bogu, zatekoh domaćina kod kuće.
- Molim vas, gospodine, postoji li neka Nančika Crvenčaninova ?
- Znam – prekide me u reči nabusito gospodin – bolje bi bilo, da i ne postoji.
- Ta ono, bolje bi bilo i za mene, jer će mi grozno zaplesti popis.
- Pa ona zato i postoji, da kome što zaplete.
- Molim vas, objasnite mi !
- To je bar jasno – veli gospodin. – Ona je moja tašta, a tašta je i onome na listi broj 12, a tašta je i onome na listi broj 21.
- Znam, ali gde stanuje ona ?
- Kod sve trojice.
- Dobro, ali u čijoj se kući ona slučajno zatekla za vreme popisa ?
- To se ne može utvrditi, ona je svakog trenutka kod sve trojice.
- Pa dobro, ali kad ste vi popunjavali listu ?
Ona je bila kod mene. Kad je moj pašenog popunjavao listu, bila je kod njega, a kad je moj drugi pašenog popunjavao listu, bila je kod njega.
- Onda ja ne znam šta ću sa tom babom ?
- Štogod hoćete, gospodine. Ni mi, zetovi, ne znamo. Evo, već sedam godina i mi se pitamo: šta ćemo sa tom babom ?
Lista broj 21 bila je užasno izgužvana i izbrljana. Sramota me je bilo da je nosim komisiji.Odem u kuću i nađem ženu sa ladnim peškirom oko glave.
- Gospođo, vaš je muž užasno izbrljao ovu listu i pogrešno popunio.
- Ne pominjite mi njegovo ime !
- Zašto, molim vas ?
- Ta došao je sinoć pijan ko svinja, i drao se na mene i tukao me i, eto, pogledajte u listu, da vidite samo gde me upisao.
Zagledam u listu, a on ženu nije ni upisao.
- Pa nije vas čak ni upisao ?
- Jeste, jeste, eto pogledajte... na poslednju stranu, iz inata tamo me je upisao.
Prevrnem i vidim odista u popisu domaće stoke, u rubrici pod 9, „K r m a č e“, stoji napisano: „moja žena Marija“.
Morao sam praviti novu listu.
(D. J.)