Rat nas potpuno razara iznutra. To sam osetila ovde i u Rusiji: Elena Vilenskaja, ruska aktivistkinja (FOTO)

Ruska aktivistkinja za ljudska prava sebi ne može da dozvoli da prolazi mirno pored ljudske nepravde. Ona je jedna od onih koji čine život svojih sunarodnika malo boljim

Ratovi razaraju ljude iznutra, rekla nam je naša sagovornica iz Rusije Elena Vilenskaja. Ona je jedan od najgorih gledala ispred svojih očiju. Početkom devedesetih godina počela je svoju borbu protiv rata i nepravde. Cilj joj je da se okončaju ksenofobični i rasistički stereotipi koji postoje u ruskom društvu. I uvek bira slobodu pre svega.

Preporučujemo

ZAUSTAVITE RAT, A NE IZBEGLICE: Mirovna akcija u centru Beograda povodom Svetskog dana mira (FOTO)

Elena dolazi iz Sankt Petersburga, dugogodišnja je aktivistkinja, članica i osnivačica organizacija "Kuća mira i nenasilja" i "Majke vojnika Sank Petersburga". Njena organizacija je je sastavljena od žena, koje podržavaju druge organizacije poput "Žena u crnom". Misija im je da se podigne svest kroz priču o posledicama rata i oružanih sukoba, sa fokusom na obrazovanje.

Aktivno se družila i sarađivala sa Natalijom Estemirovom, aktivistkinjom za ljudska prava, a poznavala je i Anu Politkovskaju, novinarku i oštru kritičarku Kremlja. Obe su ubijene zbog svojih ubeđenja, njihova ubistva nikad nisu rešena, a nije ni otkriveno ko su nalogodavci za njihove likvidacije. I Esemirova i Politkovskaja su pisale o zabranjenim temama, kao što su tokom devedesetih bili Čečenski ratovi i zločini koji su se dešavali na pomenutom tlu.

Zaokupljeni ratom na našim prostorima, nismo mnogo posvećivali pažnje sukobima na prostoru Ruske Federacije nakon raspada SSSR-a. Jedan od najkrvavijih i brutalnijih dešavali su se na prostoru Čečenije. Između 100.000-160.000 ljudi poginulo je u oba Čečenska rata. Usledili su i konfikti u Ingušetiji, Južnoj Osetiji, Dagetsanu... Kao i sukobi koji i dalje traju u istočnoj Ukrajini.

Elena je bila gost Beograda i "Žena u crnom" povodom 25 godina od osnivanja ove feminističko-antimilitarsitičke organizacije u Srbiji, tokom koje su gradile aktivnu politiku mira, nenasilja, solidarnosti, feminizma, pacifizma, antifašizma... Tada smo popričali s njom o sukobima na prostoru bivšeg SSSR-a, od kojih neki još nisu razrešeni, trenutnoj situaciji u Rusiji, medijima, "običnim" ljudima u Srbiji i Rusiji.

Kako biste opisali situaciju u Rusiji na polju medija, ekonomije, politike...?

- Slobodnih medija nema, postoje neki ali ne mnogo. I oni imaju svoja ograničenja. Takođe, nema ni opozicije. Verovatno znate da demokratske stranke, kao na primer "Jabolko", nisu zastupljene u državnoj Dumi. Nisu dobili potrebnih 3 odsto glasova u celoj Rusiji, a ko god osvoji taj procenat, dobije podršku države. Oni nisu i imaju samo dva predstavnika u Parlamentu, ali i to je nešto. Situacija je loša. Zakoni koji se usvajaju koji ograničavaju ljudska prava, cela situacija... Toliko je napeto da može Rusija može da se vrati u prošlost, da bude nacionalna, vojna država. Takođe, država i pravoslavna crkva su mnogo međusobno povezane.

Da li postoje pozitivne stvari koje su se promenile u Rusiji u poslednjih 10 godina i šta je još potrebno da bi se nešto promenilo?

- Naravno, imamo privatno vlasništvo, možemo da odemo u inostranstvo bez dozvole. Ako uporedimo sa sovjetskim vremenima, onda da. Ali ako uporedimo sa početkom devedesetih, onda je još gore. Naravno, želim da živim dobro i da budem u boljoj ekonomskoj situaciji. Ali za mene, ako treba da biram, izabraću slobodu izražavanja, vlasništva, slobodu svega. Sloboda za mene ne znači da mogu da radim šta god poželim, ona znači odgovornost pre svega. Ali, ja ću da odlučim šta radim, ne moja država.

Elena je isključila televizor pre dve godine, jer kako kaže, više nije jaka za stvari koje čuje. Od medija sluša "Eho radio" iz Moskve, veoma poznat i koji je manje-više slobodan. Osvrnula se i na konfikte neke koji su "završeni" i one koji još traju na teritoriji bivše SSSR, pogotovo situacije oko Krima i istočne Ukrajne.

- Svaki put kad imamo neki rat u državi, kao na primer dva čečenska rata, konflikti između ljudi u Južnoj Osetiji i Inguša. Ovi konflikti još nisu rešeni. Situacija u Dagestanu je užasna, a još i radikalizacija islama... Takođe, rat u Ukrajini i intervencija ruske vlade, koju neće da priznaju, kao i ruski predsednik. Svaki put nas podsećaju da je bio referendum. Situacija nije laka. Ne sviđaju mi se metode koje su koristili, ne dopada mi se ni šta su uradili u Donbasu. Mnogi ljudi žele da budu sa Rusijom i mislim da ni to ne treba ignorisati. Ali metode koje je Rusija koristila, u to vreme, najteže vreme za Ukrajinu... Prekršili su međunarodne zakone i ugovore i to je loše. Najgore je što su lagali o vojnim snagama. Ako narod Krima želi da bude u Rusiji, onda su trebali da se organizuju i zahtevaju referendum. Ne na takav način, sa tom propagandom.

I šta zaista ljudi u Rusiji misle van onoga što je predstavljeno u masovnim medijima?

- Čak i sociolozi smatraju da ne mogu da dobiju objektivnu sliku o tome šta ljudi misle. Kada rade sociološka istraživanja nisu sigurni da li dobijaju prave podatke, jer se ljudi plaše da kažu istinu. To kažu sociolozi. Mislim da su ljudi umorni od tolikih promena tokom poslednjih 25 godina, ekonomska situacija nije dobra. Živim u Sankt Peterburgu i to je veliki grad, pa je i lakše da se preživi jer ima posla. Ali, Rusija nije Moskva i Sankt Peterburg. U mnogim različitim mestima ljudi žive teško. Zbog toga mislim da ni ne pričaju o politici, umorni su od takvog života.

Koja stvar vam je ostala urezana u sećanje od svih koje ste videli tokom konflikta u Čečeniji?

- Bila sam u Čečeniji mnogo puta. Kada sam došla tamo prvi put, izgledalo je kao kako sam zamišljala Staljingrad tokom Drugog svetskog rata. Sve je bilo potpuno uništeno, bila je to užasna slika. Živeli smo u kući mog prijatelja, i tog istog dana je neka milicija nasilno ušla u stan. Mislila sam da su to moji poslednji dani života jer su imali maske i nisu hteli da kažu razlog zbog čega su tako upali. Tražili su nekog čoveka.

Prema njenom mišljenju najgore od svega je militarizacija svesti kod ljudi, jer su spremni da se bore i koriste vojnu silu čak iako treba svoje sinove da pošalju da se bore.

- Mislim da je to najgora stvar zato što ako ste spremni za to u svojoj glavi, znači da ste prešli granicu. To, takođe, izaziva nacionalizam. U Rusiji zaustavljaju ljude, pogotovo muškarce na stanicama metroa i na ulicama da provere njihova dokumenta. Većinu ih zaustavljaju jer imaju tamnu kožu i kosu.

Čula sam da ste poznavali Anu Politkovskaju. Nedavno je bila 10. godišnjica od njenog ubistva. Koje je po vama odgovoran za njenu smrt?

- Videla sam je nekoliko puta, ali to ne znači da sam je poznavala dobro. Za njenu smrt su svi odgovorni, svi jednako imamo tu odgovornost jer da je svako od nas obraćao pažnju šta se dešava u to vreme, Ana bi bila živa. Ona je bila jedna od malog broja njih koja je bila svesna situacije i htela je da to zaustavi. Zbog toga su hteli da je ućutkaju. Da smo svi protestovali, bila bi drugačija situacija.

ANA JE UBIJENA NA PUTINOV ROĐENDAN pre 10 godina, svi još uvek krive ruskog lidera za njenu smrt (FOTO) (VIDEO)

Da li vidite sličnost između Rusije i Srbije?

- Da, veoma. Na primer, slogani na zidovima, suveniri sa likom Putina i nešto što se oseća u atmosferi. Deziorijentisani, siromašni ljudi i oni koji žive težak život. Izrazi na licima, nešto u vazduhu. Svih ovih dana sam razmišljala o Rusiji. Ne mogu da kažem za srpski narod jer ne živim ovde, ali mi smo kompletno bolestan narod. Oseća se da je ova zemlja u nekom trenutku živela u ratu, svih ovih dana sam to osećala. To je ono što osećam i u svojoj zemlji. Rat nas potpuno razara iznutra. To sam osetila ovde i u Rusiji.

(N. Ivanovski)