Dora već tri godine živi i radi u Irskoj, a sad je progovorila o onoj strani "života iz snova" o kojoj retko ko priča

Impresivno je šta sve ljudi vođeni gorčinom, zavisti i da ne kažem mržnjom, mogu postići u kratkom roku u inostranstvu

Dora Žganjer iz Šibenika napustila je Hrvatsku pre više od četiri godine. Prvo je otišla u Kanadu, a naposletku se nastanila u Irskoj. Novinarka je na portalu Tris detaljno opisala kako izgleda život emigranta nakon što stane na svoje noge i postane nostalgičan za domovinom.

Preporučujemo

Životna ispovest srpskog studenta iz srca Švedske: Vratiću se u Srbiju ako mi ponude dobar posao (FOTO)

Prenosimo njenu ispovest u celosti.

"Pune su novine i portali ispovesti naših ljudi koji su skupili prnje, otišli na blef i snašli se. I onda čitamo o plati trostruko većoj nego u Hrvatskoj, ljubaznim Ircima, poslodavcima koji cene našeg poštenog i vrednog radnika, živopisnom Dablinu, irskim selima i gradićima. Svima je super, niko ne žali za domovinom, štoviše, rugaju se onima koji su ostali, čestitaju jedni drugima na hrabrom podvigu, ne pada im na pamet da se vrate i maltene skidaju sa nadlaktice tetovažu grba i iscrtavaju keltski krst i detelinu sa četiri lista.

Ne, ovo nije još jedna od takvih priča. Ovo je priča o životu u Irskoj i u inostranstvu uopšte nakon početne "snašli smo se" faze. Ovo je priča o "gradim život u tuđini ispočetka, a još nisam načisto da li želim to" iskustvu.

Plakanje po aerodromima i Eldorado evropskog Zapada

Ali pre prelaska na tu hardkor tematiku, ne mogu odoleti, a da ne opišem svoje viđenje prosečnog gastarbajterskog razdevičenja u epizodi Zeleno ostrvo.

Klasika. Nezadovoljan si besparicom, nepotizmom, kreditom u švajcarcima, krpljenjem kraja sa krajem, dosta ti je javnog mnjenja, KaraMilanovića ili PlenkoBernardića. Svakodnevno čitaš gore navedene ispovesti Hrvata o lakoći postojanja u inostranstvu. Pukneš i odlučiš se na odlazak. Pozajmiš pare od rodbine i kamatara, spakuješ život u kofer veličine 55 x 40 x 20cm; (ne teži od 10kg), isplačeš se majci na ramenu na aerodromu u Zadru, Osijeku ili Budimpešti, iskuliraš se brzinski, kupiš par šteka duvana, sedneš u žuto-plavu niskobudžetnu limenu ptičurinu i pravac Dablin.

Ubrzo nakon sletanja ili kroz maksimalno pola sata, zavisno o stepenu sreće pojedinca, opere te kiša i izmlati severni vetar (naša bura je slabašni povetarac u poređenju sa ovim demonom), a nakon tog osvešćivanja, irska pustolovina uglavnom svima teče istom putanjom: Prosečno mesec dana kampovanja u hostelu u sobi sa 10 duša slične sudbine i namere (ok, neki završe na vazdušnom dušeku/kauču kod prijatelja ili poznanika), štampanje nekoliko verzija biografije na kile i upoznavanje znamenitosti grada dok ulaziš u svaku birtiju, ali umesto vina i rakije drmneš CV menadžeru pod nos.

Uveče sa saputnicima u hostelu razvijaš strategije brzog dobivanja PPS broja (ekvivalent našem OIB-u, ukratko, bez njega te uopšte ne doživljavaju) i brzog pronalaska stana. Ovo poslednje je ravno čudu, barem u Dablinu, jer potražnja je davno pregazila ponudu, stambeni objekti se ne grade dovoljnom brzinom za imigrante koji dolaze u četama pa se šupe i garaže iznajmljuju u bescjenje. Za gledanje stana ili sobe čekaš u redu satima, doslovno podmićuješ gazdu referencama i kovertom ispod pojasa ne bi li hostel zamenio svojim prvim dablinskim toplim domom, garsonijerom od 20 kvadrata za cenu od 900 evra mesečno. Režije nisu uključene.

Najčešće završiš u sobi koju deliš sa tri Brazilca i dve Španjkinje i srećan si što si se otarasio hostela, čekaš da počnu da te zovu menadžeri i hed hanteri sav nestrpljiv da potvrdiš priču o vrednoj i poštenoj radnoj snazi Republike Hrvatske.

Da skratim priču, idućih par meseci tučeš duple smene u McDonald’su ili Sparu za 9,15 evra na sat, štediš dovoljno za turu-dve subotom u birtiji gde se okupljaju naši, obnovio si garderobu i kupio aviokartu da odeš u posetu kući, taman kako bi lokalnom njuz portalu ispričao još jednu pozitivnu priču o Eldoradu na krajnjem zapadu Europe.

Naravno da ovde pomalo karikiram i generalizujem; irska se priča razlikuje od pojedinca do pojedinca. Ali nakon gotovo tri godine u Irskoj i priličnog broja Hrvata koje sam tu upoznala, gore navedeni obrazac je uglavnom isti, a priče u novinama iskopirane.

Šta se radi kada te spopadne nostalgija?

Svi članci sa ispovestima naših ljudi u inostanstvu nastaju na vrhuncu početnog entuzijazma kad, vođen adrenalinom, u par meseci nađeš stan, posao, dnevnu rutinu i osvrnuvši se unazad, ponosan si što si ni iz čega vlastitim radom i trudom stvorio novi život. A o onome što sledi retko se ili nikad ne govori.

Ono što sledi je vrtlog emocija, samopropitivanja, pokušaja uklapanja u novu sredinu, kulturu i jezik, neizbežna nostalgija i elimisanje svih podsetnika na ono pozitivno i dobro kod kuće, jer drugačije ne možeš da preživiš.

Ok, nije baš tako dramatično, ali poanta je da najteža faza u životu emigranta nije pakovanje kofera, odlazak, pronalazak posla i stana. Kad odradiš taj, istina, najstresniji deo i početni adrenalin popusti, nađeš se suočen sa samim sobom u nepoznatom.

Turistički izlet se odavno završio, ovde sad živiš, radiš, postojiš. Nema suseda kojem možeš pokucati po šećer, nema zaštitne mreže u obliku najboljeg prijatelja kojeg možeš izvući na kafu i ekspresno se izjadati, nema ručka nedeljom kod mame i tate, kao ni šetanja. Irci i ostali stranci jesu u načelu jako ljubazni i prijateljski nastrojeni, ali proći će meseci ili godine dok među njima nađeš prijatelja, a i to će verojatno biti prijateljstvo sa rokom trajanja dok se životne okolnosti ne promijene. Život u inostranstvu na neki način uspoređujem sa studentom koji je iz malog mesta otišao u Zagreb na studije, ali u ovoj priči život u Zagrebu ima još čudniji naglasak, kompleks manje vrednosti je izraženiji, a mamin paket s pancetom i sarmom umesto danima sad putuje nedeljama.

S jedne strane imaš stalan posao, platu koja leže na račun svaki petak, povraćaj poreza se čeka samo nekoliko dana, hrana, odeća i gorivo su jeftiniji nego kući.

Da stanarine nisu preskupe i da je klima blaža, ovo ostrvo bio bi raj na zemlji. Sve dok ti ne zafali šetnja gradom u kojem znaš svaku drugu facu, isprazne priče i tračevi u kafićima; ko, sa kim, koga i kako. Malograđanština kojoj si se donedavno izrugivao, sad ti fali. Fali ti klizno radno vreme, fali ti baka servis jer sad plaćaš vrtić i dadilje skoro kao i stanarinu pa se irska plata istopi brže nego hrvatska mizerija.

Hoćeš li se vratiti i kolika ti je plata?

Takođe, nakon nekoliko godina provedenih u inostranstvu neminovna je ona faza kad se počneš osećati kao da ne pripadaš ni tu ni tamo. U inostranstvu si tek počeo sklapati značajnija poznanstva koja su daleko od prijateljstva i uglavnom su vezana za posao gde provodiš većinu dana.

Svaki put kad odletiš kući, krug ljudi sa kojima provodiš vreme je sve manji i svakim dolaskom, sa liste osoba za kafu i izlazak otpadne po nekoliko ljudi. Delom zbog nedostatka vremena, a delom zbog monotonije i večno istih pitanja: "Kada si došla, kada ideš nazad, kako je gore, hoćeš li se vraćati, kolika ti je plata, jel’ pada kiša"... Dođeš u posetu sav pun naboja i očekuješ da ćeš doživeti i čuti svašta novo, a dočekaju te iste boljke. Do juče si i ti zdušno satima raspravljao o temi pretvaranja centralnog gradskog trga u parking i nepotizmu u gradskim institucijama, a sad ti je naporno da presipaš iz šupljeg u prazno, došao si da se odmoriš, opustiš, a našao si se u košnici lokalnih naklapanja. Odjednom se uhvatiš u razmišljanju da postaješ stranac i u vlastitom rodnom gradu, a u novoj državi još nisi pustio korenje i proći će još dosta vremena dok se ne uklopiš.

Eto ti, hteo si biti građanin sveta, a postao si apatrid. Istina, apatrid kojeg matična domovina ganja da plaća porez iako u Hrvatskoj nisi novac zaradio godinama. Taj vakuum između početnog adrenalina i čvrsto uspostavljene rutine je po meni najteži deo asimilacije na novi život u inostranstvu. Uz naravno večno prisutni i duboko ukorenjeni balkanski kompleks manje vrednosti.

Prosečan Irac je do 18-e već nekoliko leta proveo radeći u Americi ili Australiji, sam sebi od ušteđevine plaća magistarske studije, a tebi je u 30-oj prvi izlet izvan Balkana bio let na relaciji Zadar-Dablin. Od novca zarađenog u sezoni platio si roditeljima opomene pred isključenje struje i komunalnu naknadu te skrpao dovoljno za mesec dana preživljavanja u Dablinu.

Ali sreća u nesreći je ta što su naši ljudi zbog nedostataka u obliku materijalnog i empirijskog, uglavnom snalažljiviji i skloniji preterivanju od prosečnog imigranta. Naš čovek će nakon dva radna dana tražiti povišicu, božićni bonus, regres i godišnji, kolegama napričati hvalospeve o hrvatskoj obali, nabrojati sve važnije datume iz Domovinskog rata i nakon mesec dana rada u Irskoj već planirati izgradnju 3 apartmana u Makarskoj. Nakon dva meseca zna sve detalje o irskom socijalnom sistemu, kolika je naknada za nezaposlene, državna pomoć u vidu subvencionisanja stanarine i troškova grejanja, dečiji dodatak, koliko godina treba raditi da se stekne pravo na minimalnu irsku penziju.

Impresivno je šta sve ljudi vođeni gorčinom, zavisti i da ne kažem mržnjom, mogu postići u kratkom roku u inostranstvu.

Nekako mi se čini da bi se ovi najglasniji novopečeni mrzitelji rodne grude prvi vratili kući kad bi im se posložile kockice. To su oni koji u baru ironično komentarišu članke iz hrvatskih novina o novom porezu ili poskupljenju dok svima pokazuju novi ‘pay slip’ na zaslonu mobilnog telefona. A istovremeno dvaput mesečno šalju kući pakete sa markiranim farmerkama i patikama koje im je ovde žao da nose, dok će kući privući više znatiželjnih pogleda. Ne izmišljam, života mi, znam i jednog koji je novi BMW kući otpremio dok ovde vozi krntiju. Ne smeta mu ni volan na pogrešnoj strani, samo da narod vidi kako se ima i može.

Oni su i najžustriji i na temu ostalih imigranata pa komentarišu u stilu "neka ga đavo nosi u njegovu Indiju/Pakistan/ Ukrajinu", a ni Irci im nisu po volji jer puštaju svakakve "obojene" u svoju zemlju. Naravno, Hrvati koji su poslednjih godina pristigli u Irsku "balkanskom rutom" preko Zadra, Osijeka i Budimpešte nemaju ništa zajedničko s gore navedenim pridošlicama jer, mi smo katolička EU-zemlja sličnog mentaliteta pa nam je prirodno da težimo ka zapadu.

U nadi za pronalazak zlatne sredine i recepta za uspeh negde između kuće i inostranstva, želim vam srećnu novu godinu ili "Athbhliain faoi mhaise dhuit" na novom materinjem mi jeziku".

(Telegraf.rs/Izvor: Jutarnji.hr)