Slobodan je prvi profesor sa invaliditetom u Banjaluci: Posao je odmah našao, a ne zna se da li ga više vole kolege ili učenici
- Uglavnom se vozim taksijem i stignem do škole. A u poziciju radnika ove škole dospeo sam tako što sam se školovao za ovo. Kad sam krenuo u potragu za poslom, našao sam ga gotovo odmah - kaže Marković
Slobodan Marković, izuzetni student Filološkog fakulteta u Banjaluci, prvi je profesor u srednjoj školi koji ima invaliditet. I jedan od retkih koji je inkluziju prošao sa svih njenih početaka i krajeva, aspekata i uloga.
Preporučujemo
SVETSKE AGENCIJE PRENOSE: Srbija kupila helikoptere da bi ojačala svoju odbranu
Simići slave 50 godina braka: Kažu da je za pravu ljubav potrebna samo jedna stvar, koju mnogi mladi zaboravljaju
- Uglavnom se vozim taksijem i stignem do škole. A u poziciju radnika ove škole dospeo sam tako što sam se školovao za ovo. Kad sam krenuo u potragu za poslom, našao sam ga gotovo odmah - kaže Marković.
Odrađuje pripravnički staž sa pola norme, iako, kaže, nije očekivao da će mu biti išta drugačije nego bilo kojem drugom mladom čoveku koji završi fakultet u ovoj državi.
Ipak, sreća mu se osmehnula i dobio je priliku da znanja stečena na fakultetu prenese na neke nove klince.
Uprava škole jednoglasna – oduševio je i komisiju pred kojom je imao intervju, kolege i učenike.
- Moj prvi utisak o Slobodanu bio je da je u pitanju izuzetno retka ljudska milost i toplina. Ganuo me rečenicom 'na ovaj način ću pomoći svojim roditeljima i doprineti kućnom budžetu'. Lepo se snašao u radu, a koliko vidim i on je zadovoljan - ističe direktorica škole Kristina Mrđa.
Utisak dele i učenici. Kada hoda po razredu, učenici ga pitaju treba li šta da pomognu. Kako škola nema arhitektonski rešen pristup koji bi Slobodanu olakšao kretanje, predsednici odjeljenskih zajednica idu na viši sprat po dnevnike i materijale za rad, a Slobodan radi u prizemlju škole. Zloupotreba nema, učenje odgovornosti dobilo je novu dimenziju.
- Mislio sam da će biti urnebes u učionici, da niko neće slušati, ali profesor nam je autoritet. Imali smo profesorku koja je većinom pričala, a mi slušali, ali kod profesora nije tako. Pita nas sve šta ko misli o nečemu što radimo i na kraju iznese svoj stav - kaže Strahinja, učenik drugog razreda.
Od početka je, reći će, otvorio karte po pitanju invaliditeta.
- Rekao sam im da me mogu pitati sve što ih zanima, bez ustručavanja. Ima tu straha ili obzira, pa su pitanja bila sporadična, ali moja je želja da nauče šta znači biti drugačiji iz primera – jer njihov život tek počinje. Ako izvuku iz onoga što vide pouku da se radom i trudom može dosta postići, uspeo sam. To što sam osoba sa invaliditetom mi olakšava pristup, jer ih želim naučiti da budu otvoreni i da stvari prihvataju onakvima kakve one jesu - objašnjava on.
Posao koji radi donosi mu satisfakciju, jer se za ono što radi školovao, ali i materijalnu sigurnost.
- Dokazao sam sebi da mogu. Prvo sebi, jer sam ciljeve koje sam dosad postavljao ispunio - naglašava.
(Telegraf.rs/byka.com)