PARE SE ZA NJEGA LEPILE, A ON OSTAVIO SVE I OTIŠAO U ŠUMU: Nikola tvrdi da mu ništa ne nedostaje i da je prvi put u životu istinski srećan (VIDEO)

Hrvat Nikola Borić (40), jedan od najboljih svetskih atletskih trenera otišao je u šumu iznad slavonskog sela Kokočak i počeo da gradi svoj dom

Pre četiri godine, kad je u potrazi za duševnim mirom nabasao na neki oglas i tragom njega došao u Kokočak, Nikola Borić je već na prvi pogled znao da će to mesto biti njegov raj. Kaže, obišao je ceo svet, svuda je sa svojim vrhunskim atletičarima dočekivan kao kralj i imao najbolji mogući smeštaj, ali – nigde nije doživeo da može da pije vodu iz potoka, na primer.

Preporučujemo

SRBIN DAO ŽIVOT ZA HRVATA: Beograđanin (54) skočio u more da spase Zagrepčanina (78), pa se obojica udavili!

Hrvat Nikola Borić (40), jedan od najboljih svetskih atletskih trenera otišao je u šumu iznad slavonskog sela Kokočak i počeo je da gradi svoj dom. On, živi kao pustinjak, ne želi internet, struju, vodu.

Selo Kokočak u Parku prirode Papuk, gotovo i ne postoji na mapi. U Kokočaku je do do skoro živelo tek petoro ljudi. I onda, na čuđenje svih, u šumu iznad sela došao je i počeo da gradi svoj dom Nikola.

Dodatno čuđenje izazvao je najavom da ne namerava da uvodi ni struju i da mu ne trebaju ni voda ni internet ni televizija ni radio niti drugi ljudi. Ipak, najviše je sve iznenadio kad je rekao da je sve materijalno što je do tada imao u životu podelio prijateljima. Sebi je ostavio tek toliko da kupi zemljište na kojem će izgraditi brvnaru od prirodnih materijala i “uživati u svom duševnom miru”.

– Moja filozofija se svodi na život u skladu sa prirodom, bez ikakvog otpada, ne proizvoditi nikakvo smeće, pomoći lokalnoj zajednici i sebi naći mir. To sam sve pronašao u ovom selu i moj dolazak ovde, koliko god to vama zvučalo i izgledalo radikalno, nije bila odluka koju sam doneo preko noći. Novac me nikada nije previše zanimao, iako se lepio za mene i u njemu nije nikakav problem. Jednostavno, hteo bih se sad malo više posvetiti prirodi i promeniti kompletan način života.

- Želim da budem čoban – priča Nikola, koji je osvojio niz zlatnih medalja na Svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama.

Pregledavajući parcelu koja se nudila za prodaju, između stabala je raširio mrežu za spavanje i na njoj spavao danima. Znao je da će se tamo vratiti. Po povratku u Tursku, u kojoj je tada bio glavni trener atletske reprezentacije te zemlje, svom poslovnom partneru je poklonio firmu vrednu milion evra i rekao da ga to više ne zanima.

– Meni materijalne stvari ništa ne predstavljaju u životu. Za mene je život u Kokočaku postao dosad moj najveći životni izazov. Nemam nikakvih planova, sve mi je svejedno, sad mi može pasti na pamet da upalim automobil i odem na Severni pol. Znam da za sutra jedino moram da pripremim drva, jer sam ostao bez njih i to je sve – tvrdi Nikola, kroz smeh.

U poslu u kojem se bavio Nikola Borić je dostigao vrh. Kaže, u atletici se "popeo na Mont Everest, iznad toga nema ništa, a svi ponovni usponi nisu mu bili više zanimljivi".

- Volim, obožavam svoj trenerski posao, ali, jednostavno, izgubio sam motivaciju da radim i sve te uspehe ponavljam – priča Nikola.

Od "tekovina civilizacije" Nikola je u Kokočak došao jednom, svojom "ladom nivom", bez koje je nemoguće doći do njegove brvnare, poluraspadajući mobilni, kojeg uskoro planira da “baci u potok” i motornu testeru, kojom je raskrčio šumu.

Dok nije izgradio kolibu, spavao je na balama sena pored velikog bureta koje je pretvorio u peć.

- Kad je pao sneg, sedam dana se nisam spuštao u selo. Prijatelji su pokušavali da me dobiju na mobilni, ali baterije su mi otišle. Kad su konačno u panici došli do mene, našli su me kako sedim u kratkim rukavima pored tople bačve u brvnari.

- Samo sam se nasmejao i začudio se zašto su se uplašili – priča Nikola.

U divljinu nije poneo nikakvu knjigu i kaže da "uživa što mu je glava prazna".

– Ništa mi ne nedostaje i o ničemu ne razmišljam – kaže Nikola.

Društvo mu pravi tek udomljena maca koju zove jednostavno – Maca.

– Sve ovde je moje, zemlja, drvo, hrastove grede sam dobio s jedne kuće stare 120 godina, cigle od komšija, televizor nemam, radio nemam, internet nemam, mobilni punim kod komšija i prvi put sam istinski srećan – rekao je Nikola.

(Telegraf.rs)