Ovako se slavio Božić 25.12.1990. u bivšoj Jugoslaviji: Kako je iz mene zauvek nestao aspekt verskih praznika
Svake je godine na početku decembra Sveti Nikola simbolički označavao ulazak u mesec prepun uzbuđenja, s kulminacijom na proslavi Nove godine. Tek što su se pojeli kolači od Nikoljdana, počeli su se peći božićni. Odmah potom pripreme za megalomanske novogodišnje proslave
Došla nam je zima i sada sa radošću dočekujemo predstojeće praznike. Planiramo kako ćemo proslaviti novu godinu, a potom i Božić. Većina ljudi će iskoristiti priliku i provesti kvalitetno vreme sa svojom porodicom i prijateljima. Ovo je idealan trenutak da se prisetimo kako je izgledala proslava božićnih praznika u bivšoj Jugoslaviji. Prenosimo priču u celosti.
Preporučujemo
POČINJE ZIMSKA MAGIJA: Iza zgrade Beogradske zadruge otvara se klizalište od 600 metara kvadratnih sa dvorcem
KRALJICA SE BORI SA TEŠKOM PREHLADOM: Odsustvo Elizabete II sa božićne mise prvo od 1988.
Božić Bata krenuo je sa Severnog pola na svoje ovogodišnje putovanje oko sveta
"Decembar 1990. godine: Nakon više od četrdeset godina, ovo će verovatno biti prvi Božić koji ćemo opet smeti da nazovemo porodičnim praznikom. Pokazivanje političkog prkosa više nema smisla, pa je očito trenutak za intimni povratak jednom od najstarijih rituala ljubavi i mirotvornosti...
Rano je jutro, nije se još ni razdanilo. Ležim u toplom krevetu i gledam u kaljevu peć na drugom kraju sobe. Kroz poluotvorena vratašca dopire sjaj vatre šireći igru svetla i senke po celoj sobi. Iz susedne prostorije osluškujem tihe glasove mame i bake i kao za svakoga Sv. Nikole osećam titravo uzbuđenje, ali ne ustajem iz kreveta nesvesno se pokoravajući tačno određenom ritualu.
DEDA MRAZEVI AKCIONI HEROJI: Svuda ih ima, na motorima, 25. spratu, pod vodom…
Nakon nekoliko trenutaka u sobu ulaze mama, tata, baka i deda počinjući pesmu: "Sveti Niko, dođi skoro, vreme nam prolazi sporo; čekajući i čekajući pevajući, i čekajući pevajući..."
Izlećem iz postelje poput metka, ali zaustavlja me bakina ruka. Pre nego što smem da otvorim poklone zamotane u crveni celofan koji blješti u tamnoj sobi, moram da se pomolim. Nakon vrlo brze molitve, približavam se prozoru ispod koga su moje dve čizmice, a u njima celo bogatstvo - igračke, čokolade, voće...
Nakon uživanja u poklonima koje je doneo Sveti Nikola, odlazila bih u vrtić ili posle u školu, gde sam sa prijateljima razmenjivala voće i slatkiše. Neko bi odmah mogao da pomisli da su se deca koja kod kuće nisu slavila Svetog Nikolu, a posle i Božić, osećala zakinutima, izbačenima iz atmosfere opšteg slavlja. Na sreću, to je sasvim pogrešna pretpostavka, jer deca osećaju veliku potrebu za skladom, pa lako pronalaze načine kako će svoje prijatelje da uključe u sopstveno veselje.
Na Božić počelo deaktiviranje bombe iz Drugog svetskog rata
Svake je godine na početku decembra Sveti Nikola simbolički označavao ulazak u mesec prepun uzbuđenja, sa kulminacijom na proslavi Nove godine. Tek što su se pojeli kolači od Nikoljdana, počeli su da se peku božićni. Odmah potom pripreme za megalomanske novogodišnje proslave.
I danas se živo sećam predivnog snežnog Badnjaka (kad je još vladala ekološka ravnoteža pa je sneg padao na Božić), išla sam u treći razred osnovne, kad smo nakon škole išli na sankanje, a ja sam čula kako moje prijateljice međusobno govore da već znaju šta su im roditelji kupili za Božić. Osetila sam užasnu bol. Povređena u dečjoj veri, otrčala sam kući i pitala mamu da li je zaista tačno da mi poklene ne donosi Deda Mraz već da ih kupuju ona i tata. Mama je verovatno u tom trenutku shvatila da je došao tzv. trenutak istine i pokušala mi objasniti da Deda Mraz ne bi stigao svima da donese poklone, pa zbog toga svake godine roditeljima kaže što da kupe svojoj dobroj deci. Uprkos maminom trudu da pomiri mit sa stvarnošću, za mene je tad zauvek nestao onaj aspekt verskih praznika, koji je donosio dodir sa Nepoznatim, izazivajući gotovo fizički snažna uzbuđenja.
KRALJICA SE BORI SA TEŠKOM PREHLADOM: Odsustvo Elizabete II sa božićne mise prvo od 1988.
Bolno razotkrivanje pravog obeležja Božića svakako nije bilo ekskluzivno moj doživljaj, naprotiv, milioni dece širom sveta pre ili posle moraju da prožive i taj udar realnosti. Jer, osim usađivanja moralnih normi i kriterijuma za svakodnevicu i za celi život, onaj deo verskog vaspitanja koji govori o odnosu čoveka i Boga deca i ne mogu prihvatiti i razumeti drugačije nego kao bajku. Upravo rušenje božićnog mita jedna je od bolnih tačaka odrastanja, jer njome počinje sumnja u dotad neupitnu strukturu sveta i svemira, kojom u svojoj dobroti vladaju Otac, Sin i Duh Sveti.
Zabluda je misliti da samo deca koja idu na veronauku osećaju veru, ili imaju neki odnos prema njoj. Dovoljno je da u porodici postoji jedna osoba koja malom stvoru objašnjava biblijske priče, ili ga uči molitvama, ili pak vlastitim primerom pokazuje verske osećaje, da bi dete u svojoj glavi i srcu stvorilo temeljnu sliku spiritualnog sveta.
Posebne teškoće imaju deca u domovima kojih, iz bilo kojeg razloga, vere sa njenim ritualima nema, ili je čak zabranjena. Takvi se mališani u većini slučajeva moraju boriti sa ambivalentnim osećajima - sa jedne strane svi su verski simboli (crkve, Božić i Uskrs, bojena jaja, pokloni, molitve, verske pesme) neverovatno tajnoviti i privlačni, a s druge strane čudni i pomalo neprijateljski, jednostavno zato što ih njihovi roditelji ne prihvaćaju. Verski čvrsto opredeljene porodice (katolički ili pravoslavno), članovi koji su tzv. aktivni vernici ili praktikanti, svoju decu od najranije dobi upućuju na versko vaspitanje, a to podrazumeva redovne odalske u crkvu, a potom i na veronauku.
Barak i Mišel Obama poslali božićnu poruku Amerikancima (VIDEO)
Na kraju, u takvoj kućnoj atmosferi vera je svakodnevna (npr. molitva pre jela, itd.). Nema pravila koje kaže da tako vaspitana deca u pubertetu ili posle ne proživljavaju sumnju u vlastitu veru, ili čak odustaju od nje. Ipak, u znatno se većem rascepu u pubertetu nađu ona deca (a takvih je mnogo) čije porodice veru iskazuju uglavnom na običajnom nivou proslava verskih praznika, povremeni odlasci u crkvu i moralno vaspitanje na biblijskim pričama koje su ionako temelj humanistički opredeljenog vaspitanja. Kod ove kategorije u mladosti nastupa radikalni bunt protiv hipokritske situacije u kojoj roditelji nisu aktivni vernici, ili su čak ateisti, ali "za Božić priređuju bahanalije".
Deca ateista (namerno ne povlačim znak jednakosti između komunista i ateista, jer poznato je da su mnogi komunisti, doduše u tajnosti, slavili verske praznike, a tek odnedavno nova reformirana partija to im otvoreno i dopušta) u odrasloj dobi razvijaju najrazličitije reakcije. Od priznavanja i aktivnog slavljenja verskih praznika kao znakova zapadne civilizacije, priznavanja ali ipak vlastite apstinencije od slavlja, sve do krajnje netrpeljivosti prema bilo čemu što podseća na veru.
Neprijateljstvo, uglavnom usađeno subjektivnim i iracionalnim trenucima odgoja, često se proteže na sve aspekte religije, pa čak i na one koji se tiču obrazovanih laika, kao što je npr. uloga religije u povijesti, povijesti umjetnosti, književnosti. Dakle, na nešto što može i treba biti podložno svim racionalnim prosudbama. Sjećam se gimnazijskog vremena koje je i inače obilježeno jakom potrebom za čvrstim grupnim druženjem. Tada smo pronalazili načine da na Badnji dan ujedinimo sve prijatelje bez obzira na vjeru.
Prećutno je nađen pravi politički konsenzus, pa je osetljiva situacija bila rešena ovako: nakon porodičnih večera (koje neki uopšte nisu imali, a neki za pravoslavni Božić) našli bismo se u gradu kasno uveče. Zajednički smo obilazili ponoćne mise u različitim crkvama, ali zapravo nismo bili ni na jednoj misi, da ne bismo povredili prijatelje koji nisu poznavali obred ili nisu u njemu želeli da učestvuju. Nakon takvoga ritualnog obilaska seli bismo u neki od kafića i družili se do ranih jutarnjih sati. Celi je obred bio začinjen redovnim gunđanjem protiv malograđana koji i Božić slave antipatično doslovno, ali i laganom dozom ironije prema vlastitoj poziciji.
Katolički vernici danas proslavljaju Božić
To gimnazijsko druženje svake je godine rušilo službenu predrasudu da nas različite vere razdvajaju. Za nas je to bio ne samo mali ekumenski doživljaj, nego i susret vernika i ateista koji zajednički prihvataju simboliku jednog dana u godini kao dana pomirenja među ljudima dobre volje. Oni ateisti koji uspeju da dostignu takvu granicu tolerancije mogu se izjednačiti s vernicima koji istinski i dalje, bez obzira na promenu vlasti, prihvataju Prvi maj kao svetski simbol radničkog bunta, ili proslavu francuske revolucije kao znak rođenja laičke države. Naravno, ni ja ni moje gimnazijsko društvo nismo naše Badnje večeri proslavljali u racionalnom osveštavanju ovog problema, nego smo ponašanje temeljili na razlikovanju ispravnog i pravednog, u žarkoj želji očuvanja druženja, kao jednog od najlepših iskustava tinejdžera.
Ovo lično iskustvo svakako nije uzorak od opšteg značenja, a nije ni uputsvo za proslavu Božića. Ono je samo primer jednog od mogućih pristupa javnom delu proslave verskih praznika, koji se smatraju porodičnim. Pomalo je apsurdno, ali ipak istinito, da je upravo komunizam u svojoj ustrašenosti od javne proslave praznika, te praznike učinio dostupnijim javnosti.
Dok su na Zapadu na Badnje veče, osim u vreme ponoćne mise, ulice prazne, a porodice se greju u toplim stanovima uz svečane večere i okićene borove, našim su gradovima decenijama u to doba pucale petarde, kružila pijana momačka društva, a ulice bile pune ljudi sve do ranih jutarnjih sati.
Ostaje otvoreno hoće li socijalna draž Božića ostati ista danas, kad on ne samo da je dopušten, nego je kao i mnogi drugi aspekti vere malo prečvrsto vezan za državu. Na te se dane se palio i brižno skrivani nacionalni osećaj, pa nije čudo što su upravo na Badnje veče bili pritvarani tzv. mali ljudi, koji bi zagrejani i ohrabreni dobrom kapljicom, nakon godinu dana poslušnosti i ćutanja na ulici, iz svega glasa zapevali jednu od zabranjenih nacionalnih pesama.
Ovo će verovatno biti prvi Božić nakon više od četrdeset godina, koji će se ponovo moći nazvati porodičnim praznikom, jer za sjaj njegovog političkog prkosa nema više potrebe. Ostaje nada da neće dobiti atribute državnosti ili nacionalne euforičnosti, jer upravo je sad vreme za isticanje svetskih obeležja hršćanstva, te njegovih civilizacijskih i ljudskih vrednosti. Kao što je vreme da pubertetski buntovnici, kojima sam i ja pripadala, prihvate okolnost da bogati sto njihovih roditelja, iako možda nisu najsavršeniji vernici, nije tako savršen kako se može učiniti na prvi pogled. On je, između ostalih, simboličko prihvatanje i potvrda jednog od najstarijih rituala ljubavi i mirotvornosti zapadne civilizacije, na koji nemaju pravo samo vernici, nego zaista svi ljudi dobre volje".
(Telegraf.rs/Index.hr/Alemka Lisinski, Svijet 1990.)