Nema ga već 40 godina, a njegovu kultnu rečenicu "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo" i dalje mnogi citiraju

Slobodan Đurić je bio najtipičniji moderni komičar. Do njegove pojave naše pozorište nije imalo tako autentičnog komičara sa svim darovima prirode: pojavom, snagom i lepotom

Na današnji dan, pre tačno 40 godina, u automobilskoj nesreći poginuo je jedan od omiljenijih jugoslavenskih glumaca Slobodan Đurić, a prisećamo ga se uz pomoć Jugopapira tekstom koji je njemu u čast objavljen nakon tragične nesreće te 1976. godine.

Preporučujemo

RADE ŠERBEDŽIJA: Ja sam STOPOSTOTNI Srbin!

"Automobilske nesreće postale su moderna mora. Dovoljna je mala nesmotrenost, pa da se u jednoj sekundi spoje život i smrt. Tako je iz naše kulture nestao glumac koga smo svi voleli. Vest o smrti Slobodana Đurića, člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta bila je toliko neverovatna i stravična u svojoj neumoljivosti da u nju u prvi mah nismo poverovali.

Sad znamo: tog divnog glumca više nema. Svi smo osiromašeni. Televizijski gledaoci pamte njegov lik, tu svežu originalnu komiku.

Slobodan Đurić je bio najtipičniji moderni komičar. Do njegove pojave naše pozorište  nije imalo tako autentičnog komičara sa svim darovima prirode: pojavom, snagom i lepotom. Niko s toliko dara i rafiniranosti nije umeo da udahne pravi život u likove svojih junaka, bilo da je u pitanju urbani ili folklorni humor.

Niko od njega nije lakše postizao ono čemu teže svi glumci: da im se veruje.

Posle završene Pozorišne akademije Đurić je 1968. godine došao u Jugoslavensko dramsko pozorište. Pojavom, svežinom i muškom lepotom svoga lica bio je predodređen da igra romantične ljubavnike.

Rediteljski refleks Miroslava Belovića otkrio je u Đuriću pravog komičara, glumca koji se i u tragikomedijama snalazi na način koji uzbuđuje gledalište i tera na smeh kroz suze.

Đurićev uspon u Jugoslavenskom dramskom pozorištu je nezapamćen. Nikada u modernom teatru jedan mlad glumac nije za tako kratko vreme uspeo da odigra toliko uloga kao Đurić.

"Da mi je neko rekao da Jugoslavensko dramsko pozorište mora da nestane sa lica zemlje i da se iz te nevolje može spasiti samo jedna ličnost, ja bih uzviknuo: ostavite Slobodana Đurića", tako je vlastiti očaj iskazao Milisav Mirković, upravnik Jugoslavenskog dramskog pozorišta.

"Naša kuća takav gubitak ne može da nadoknadi."

Đurić je bio jedan od stubova mnogih naših predstava. "Mister dolar", "Veseli dani ili Tarlekinova smrt", "Dundo Maroje", "Vasa Železnova" gotovo su nezamislivi bez njegovih ostvarenja. Nije imao alternacije.

On je atletski lako nosio svoj sve bogatiji opus uloga. Đurić je, uz Nikolu Simića, u srcu našeg repertoara.

Radovao se kao i uvek novom zadatku. Ko je od nas mogao i pomisliti da ih neće ostvariti...

Na velikom jarbolu ispred zgrade Jugoslavenskog dramskog pozorišta vije se velika crna zastava. Nedavno je umro Milivoje Živanović, takođe eminentan član te kuće.

Novi udarac je još teži jer je u pitanju čovek koji je tek navršio 32 godine.

U pauzi predstave glumci su u salonu doznali za strašnu vest.

Đurića uspeh nije zaneo. Pred njim je bilo sve široko, ravno i svetlo. Sve mu je bilo milo i lepo.

Nekoliko dana pre tragedije bio je na ručku kod svog kolege Ivana Bekjareva. Zračio je zadovoljstvom čoveka koji je uspeo. On je osećao da ga na ulici, u trgovinama ljudi pozdravljaju pogledima, da ga prepoznaju i vole i rekao je:

"Ivane, mogu da kažem da su mi se ostvarile sve želje. Baš mi sve ide od ruke. Srećan sam!"

Smrt traži i dolazi po čoveka najčešće i kad je zadovoljan sobom i životom. Zaustavila je život glumca koji je na najlepši način bio tako čest gost u našim domovima.

Neke njegove uloge s malog ekrana, na primer, "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo", pamtiće se dugo.

Đurić se tako uselio u srca miliona gledalaca i zato je njegova prerana smrt primljena kao nemilostivi udar sudbine koji je pogodio i sve nas, poštovaoce njegove glume.

Te kobne večeri u Jugoslavenskom dramskom pozorištu igrala je komedija "Naslovna strana".

U pauzi predstave glumci su u salonu saznali za strašnu vest.

Svi su zanemeli. Nisu znali što će sa sobom. Trebalo je nastaviti predstavu, ali, kako?

Srce im se lomilo, snaga nestajala. Zar igrati komediju u času kada su saznali da im je hladna smrt otela kolegu koga su toliko voleli.

Ali, glumački poziv ne priznaje slabosti i odlaganja: predstava se morala odigrati.

U grču, sa suzama u očima Svetlana Bojković, Olga Spiridonović, Zoran Ristanović, Gojko Šantić, Milan Gutović i ostali glumci govorili su svoj tekst, igrali tužni i napeti.

Vest s Đurićevoj smrti u Beogradskoj televiziji primljena je s bolom, kao gubitak koji ostavlja veliku prazninu. Umetnički rukovodioci i reditelji kažu da je imao lice za ekran. Od srednjeg teksta Boban Đurić je pravio glumačke bravure, stvarao lik koji se pamti.

Jedan život u uzletu, dar i rad zaustavljeni su u olupinama smrskanog automobila. U nedovoljno osiguranoj ulici iza koje je bio ambis, nestala su dva života.

(Automobil "zastava 101" kojim je upravljao Slobodan Đurić sleteo je u provaliju duboku 50 metara i svom silinom udario u krov vagona-kuće.)

Sve je moglo biti još tragičnije da je u tom vagonu, koji je improvizovani stan jedne porodice, bilo i onih koji tu stanuju. Stradalo je i skromno pokućstvo stanara.

Kao neka gorka simbolika ostao je sat. Prestao je da radi u  času tragedije.

Pokazivao je 17.40 sati. Samo nekoliko sekundi ranije zaustavilo se i srce Slobodana Đurića i njegovog saputnika Dragoslava Tešića.

(Telegraf.rs)