NEMCI SU PAMETAN NAROD: Zato što uče iz svojih grešaka, zato i nemaju referendume (FOTO)

Savezna Republika Nemačka dozvoljava referendum na nacionalnom nivou u samo dva slučaja, kada se donosi novi ustav i kada se menjaju granice pokrajina. Samo ovaj prvi može imati dalekosežne posledice, ali on nikada nije organizovan a verovatno neće ni biti, barem ne u dogledno vreme. Zašto je to tako? Odgovor krije užasna istorija

Jedan referendum je potresao svet 2015. godine, onaj grčki, čije se gromoglasno odbijanje zahteva evropskih poverioca pretvorilo ni u šta. Jedan drugi referendum je potresao svet 2016. godine, onaj britanski, a njegovo gromoglasno ne Evropskoj uniji će tek zatresti temelje na kojima savremeni svet počiva.

Preporučujemo

Čak smo i mi na Balkanu imali nedavno jedan referendum, onaj u Republici Srpskoj, koji je zatresao temelje Bosne i Hercegovine; da ne pričamo o referendumima sa početka devedesetih, onima koji su srušili Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju i iza sebe ostavili krvave tragove koje i dan-danas vidimo i osećamo.

Svima je jasna štetnost referenduma koja proizlazi iz njihovog fatalizma i nepovratnosti, ali niko nije spreman da ih se odrekne. Ako može Švajcarska, što ne bi mogao i ostatak sveta?

Jedina država u kojoj nacionalni referendum praktično nije moguć jeste Nemačka; sve ostale članice EU i zemlje koje to žele da budu, imale su u skorijoj istoriji (poslednjih nekoliko decenija) referendume.

Zašto ih Nemci nemaju?

Zato što su de fakto ustavom zabranjeni.

Zašto su ustavom zabranjeni?

Zato što Nemci imaju užasna iskustva sa nacističkim plebiscitima kojima je Adolf Hitler učvršćivao svoju vlast i osiguravao legitimitet svojim delima putem demagogije, manipulacije i krađe glasova.

Zapravo, ovo nije baš u potpunosti tačno. Nacionalni referendum nije načisto zabranjen u Nemačkoj ali kao da jeste, pošto se može organizovati samo u dva slučaja: ako treba da se donese potpuno novi ustav ali ne i ako postojeći treba da se menja amandmanima (izjašnjavanje pod ovim uslovom nikada nije primenjeno) i kada je potrebno menjati granice pokrajina unutar Savezne Republike Nemačke (pod ovim uslovom bila su dva izjašnjavanja: 1951. kada su Nemci odobrili da se pokrajine Baden i Virtemberg ujedine u pokrajinu Baden-Virtemberg, i 1996. kada Nemci nisu odobrili da se ujedine grad Berlin i pokrajina Brandenburg u pokrajinu Berlin-Brandenburg).

Drugim rečima, da bi neko sada organizovao referendum po pitanju članstva Nemačke u EU, ili o praktično bilo čemu drugom, morao bi prvo da organizuje referendum kojim bi doneo potpuno novi ustav koji bi instituciju nacionalnog referenduma dozvolio.

Kažemo nacionalnog referenduma jer su Nemci jako pametan narod i nisu plebiscit u potpunosti stavili van zakona.

Na nivou pokrajina, gradova-pokrajina (Berlin, Slobodni hanzeatski grad Hamburg i Slobodni hanzeatski grad Bremen) i opština postoje tri različite forme referenduma: "narodni zahtev" (građanska inicijativa za koju građani skupljaju potpise), "narodni upit" (neobavezujuće fakultativno izborno pitanje koje je najčešće u praksi) i "narodna odluka" (obavezujući plebiscit o promeni pokrajinskog statuta koji postoji samo u Heseu i Bavarskoj).

AMERIČKI ISTORIČAR TVRDI: Velika Britanija će zbog Bregzita završiti kao JUGOSLAVIJA (FOTO)

Dakle, da rekapituliramo. Na nacionalnom nivou, Nemačka može održati referendum samo ako treba da se donese nosi ustav ili ako treba da se promene granice pokrajina. Drugim rečima - praktično nikad, a svakako nikad oko "da ili ne" pitanja koja mogu da unište i Nemačku i svet.

Na pokrajinskom, gradsko-pokrajinskom i opštinskom nivou (uz izuzetak dve pokrajine kod kojih za promenu njihovih statuta mora biti referenduma) moguće je skupiti potpise za neku građansku inicijativu koja se potom predaje pokrajinskom parlamentu, ili skupiti potpise za fakultativni referendum o nekom konkretnom pitanju koje tišti građane pokrajine a tiče se pokrajinskog života.

U oba slučaja, i kod građanskih inicijativa i kod fakultativnih referenduma, ishodi su neobavezujući i za pokrajinsku vladu i za pokrajinski parlament.

Zašto? Pa, recimo da žitelji jedne pokrajine odluče na plebiscitu da žele da sruše sve svoje srednjevekovne manastire i da na njihovim mestima podignu 500 metara visoke i 100 metara široke betonske skulpture muških penisa, a sve zato što su ubeđeni da će time povećati prihode od turizma, nesvesni da će te prihode sniziti za 90 odsto i tako biti na gubitku. Na stranu kulturni gubitak, koji je još važniji.

Dručim rečima, to što narod nešto hoće i što je ubeđen da je to dobro, ne znači da želi neminovne posledice onoga što misli da hoće, niti da je to stvarno dobro. Nije ljudska vrsta još uvek u potpunosti spremna za referendum.

(O. Š.)