Miloš Jugović je gledao u uplakane roditelje i ipak otišao! Javio nam se iz Amerike i do detalja opisao taj čuveni raj na zemlji

- Lagao bih kada bih rekao da je u početku bilo savršeno. Znate, dovoljno je da jedan čovek ne zna razliku između Sirije i Srbije i da vas označi kao talibana - kaže Miloš

- Raskid. Sa svim. Ljudi misle da je najteže otići. Gledati uplakane roditelje i sestru na aerodromu kako mašu. Ne znati kad ćeš ih ponovo videti, ni šta te čeka tamo, preko okeana. Ali, nije. Teže je vratiti se i još na aerodromu osetiti razliku između njihove (Amerike) i moje zemlje (Srbije). I shvatiti da je ona svakodnevica tih istih uplakanih roditelja i sestre - kaže Miloš na početku razgovora.

Preporučujemo

Stefan je poslao jaku poruku celoj Srbiji: Njegove reči grme, smislio je kako država može USPETI (FOTO)

Sada, posle devet godina od odlaska, i jedna i druga zemlja su njegove.

Miloš Jugović (28) iz Loznice bio je perspektivni mladi fudbaler koji je ceo život usmerio ka uspehu u sportu. Godine i godine treniranja dovele su ga do beogradskog Fudbalskog kluba Rad. Nekoliko nastupa na Banjici bilo je dovoljno da skauti zapaze Miloša i ponude mu stipendiju za američki koledž. Uz malo nagovaranja roditelja da ga puste da ide, napokon se otisnuo ka Severnoj Karolini.

Da li je to planirao? Naravno da ne. Osim svakodnevnih napornih treninga od svoje pete godine, Miloš je malo toga planirao. Bio je samo nestašni dečak, uvek na tapeti profesora. Zato je i mogao da ode tek tako. To može samo neko ko je nemirnog duha, isuviše hrabar i spreman za sigurnost ostavi iza sebe.

- Lagao bih kad bih rekao da je u početku bilo savršeno. Znate, dovoljno je da jedan čovek ne zna razliku između Sirije i Srbije i da vas označi kao talibana. Da, bilo je i tih koji su me tako zvali. Ali, ja sam imao sreće. Naišao sam na porodicu koja me je, bukvalno, usvojila. Zamislite, Amerikanci su usvojili Srbina. Zar to ne ruši sve predrasude koje imate o njima? Moje, svakako, jeste - kaže Miloš.

Dali su mu dom i ljubav, kao što prava porodica čini. Nastavili su sa vaspitavanjem i oblikovanjem njega kao čoveka tamo gde biološki roditelji, zbog udaljenosti, nisu mogli da dopru.

Koledž je završio bez problema. A fudbal koji ga je doveo u Ameriku? On je ostao lepa uspomena na koju ga podseća mnogo toga, a najviše lopta s kojom se sada igra neko novi, najznačajniji u Miloševom životu. Marli Marija Jugović, Miloševa ćerka.

- Svi pričaju o čuvenom "američkom snu". Ali, nije sve med i mleko. Daleko od toga. Bilo je teških trenutaka, kada sam morao da radim po nekoliko poslova istovremeno. Kada nisam spavao mesecima. Ali, onda se desilo nešto mnogo gore od toga, nešto zbog čega sam prelomio oko mnogih životnih pitanja.

Naime, došao je u posetu u Srbiju 2012. godine i trebalo je da se zadrži mesec dana. Ipak, iz nepoznatih razloga, američka ambasada nije mu produžila vizu.

- Čini mi se da nikada nisam bio tako očajan kao tada i zarobljen u sopstvenoj koži, u sopstvenoj zemlji. Umesto mesec, ostao sam u Srbiji godinu dana, dok nisam ponovo dobio vizu. Sve u meni je želelo da se vrati. Za tih godinu dana, video sam koliko smo različiti i koliko je naš život teži u odnosu na njihov. Nemojte me pogrešno shvatiti, mene najviše boli što se u sopstvenoj zemlji osećam loše - objašnjava Miloš.

Posle godinu dana, konačno mu je odobrena viza. Vratio se životu koji je izgradio i pre svega - vratio se svojoj budućoj ženi.

- Loren me je čekala sve vreme. Čak mi je došla u posetu u Srbiju. I njeni roditelji su mi pružali podršku sve vreme i pomogli da se vratim. Još jedno rušenje predrasuda o Amerikancima, zar ne? Čini mi se kao da sam morao da prođem taj period da bih shvatio šta želim. Vratio sam se u Ameriku i sve posle toga je išlo svojim tokom. Venčali smo se ubrzo, zaposlio sam se, i dobili smo ćerku kojoj smo dali američko i srpsko ime: Marli Marija - kaže Miloš.

Marli Marija ima godinu i po dana i ovog leta prvi put je posetila Srbiju. Krštena je u manastiru Tronoša. Iako govori engleski, barijere u komunikaciji nije bilo. Za razliku od barijere koju su njeni roditelji imali.

- Izgubljen nam je prtljag po sletanju u Beograd. Ali, nije problem u tome, već u ljudima koji su nam rekli da od stvari možemo da se oprostimo. Međutim, kada sam našao vezu na aerodromu, prtljag se stvorio odmah. Uhvatio sam sebe da me je sramota što svojoj porodici moram da objašnjavam srpski sistem funkcionisanja u kom sve mora da ide preko veze.

Miloš sada radi u Kreditnoj uniji u Severnoj Karolini. Nakon svih turbulencija koje je preživeo i perioda odvikavanja od svoje porodice i navikavanja na novu, sada je siguran u jedno:

- Teško mi je što to moram da kažem, ali, ne vidim sebe ponovo u Srbiji. Nedostaju mi ljudi, naravno, porodica, pre svega, i prijatelji. Nedostaje mi da sa ljudima koje volim provodim neko vreme, umesto što samo radim po ceo dan. Ali se sigurno neću vratiti. U poređenju sa Srbijom, tempo života je ovde mnogo brži. Čini mi se da su dani u Americi kraći. Dnevno se radi minimum devet sati, često i po 12. Kući dolazimo kasno pa osim večere i priprema za sledeći dan, ni za šta drugo nema vremena.

Zato se kućni poslovi i kupovina hrane obično obavljaju vikendom. Zbog toga je tokom radne nedelje nemoguće provesti vreme sa prijateljima i porodicom.

- Dobra strana takvog života je organizacija. Sve je organizovano po pravilima i ne moraš nikad da se pitaš šta i kako. Posao ovde zauzima mnogo vremena, ali se trud uvek prepozna i nagradi. Svi znamo da u Srbiji baš i nije tako - završava svoju priču Miloš.

Njegova supruga Loren sada ponosno nosi prezime Jugović, o kom joj je Miloš sve ispričao. Ne biste verovali koliko ova Amerikanka zna o istoriji Srbiji i koliko novih stvari uči svakog dana. Oni su zajedno pobedili sve barijere i predrasude između dve, nekada zaraćene, zemlje.

(Jasmina Stakić / j.stakic@gmail.com)