Bogdan Diklić konačno progovorio: Celom Balkanu ima da poruči jednu veoma važnu stvar!
Danas, kako kaže, živimo u pseudoumetnosti, pozorište je sabijeno na marginu, izgleda da je u pogrešnoj epohi
Legendarni pozorišni i filmski glumac Bogdan Diklić, igra u novom filmu nakon nekoliko godina pauze. Dugo nije pričao za medije, a povodom novog ostvarenja, odlučio je da kaže šta mu je na umu. Crna komedija "Igla ispod praga" je rediteljski prvenac Ivana Marinovića, koji nakon svetske premijere u Sarajevu i turneje po Americi i Australiji stiže naredne nedelje u naše bioskope.
KOJA PROMENA: Ovako danas izgleda štreber Raca iz filma Mi nismo anđeli! (FOTO)
- Sećam se događaja nakon jedne izvedbe predstave "Profesionalac" u kojoj sam igrao sa fantastičnim Batom Stojkovićem. Sedeli smo sa jednim poznanikom koji je, očigledno potresen predstavom, bio bled kao krpa i uzviknuo: "Sutra idem da se pomirim sa ocem!"
Kako se vi osećate u ovom vremenu i na ovim našim, oduvek sličnim, a danas toliko različitim prostorima?
Najveći negativac Holivuda KRISTOFER VOKEN u ulozi za decu koju niste videli do sada (VIDEO)
- Osećam se po meri svoje snage i trudim se unutar svoga habitusa, koji sam stekao na ovaj ili onaj način. Ne vidim kako bi moglo biti drugačije i stideo bih se sebe kad bih se ponašao na neki drugi način. Odrastao sam u Bjelovaru, živim u Beogradu i često radim u Zagrebu, u dve kulture i dva mentaliteta. U tim prostorima usvajam ono što mojoj prirodi prija i mislim da u tome ne grešim. Sa 63 godine, koliko imam, mislim da ne usvajam pogrešne stvari.
Danas, kako kaže, živimo u pseudoumetnosti, pozorište je sabijeno na marginu, izgleda da je u pogrešnoj epohi.
- Beogradski glumci odlaze u Zagreb, a zagrebački u Beograd i to je neminovnost ovog prostora. Mi umetnici smo ostali isti i nismo opterećeni prošlošću. Kad ne bismo glumili na svim prostorima bivše države, ne bismo više bili ono što želimo biti – umetnici.
Igrali ste i u filmu Bobe Jelčića "Obrana i zaštita", koji govori o ljudima u Mostaru koji nakon rata žive među neprijateljskim kulturama?
- To je film o besmislu zavade na ovim prostorima. Taj mali Slavko kojeg igram trese se zato što mora da pređe na muslimansku stranu da ode na sahranu prijatelja, a savest mu kaže da treba da ide; takvog života pod nametnutim okolnostima bilo je na sve strane. Moram reći da sve te ljude razumem. U ludim i mutnim vremenima čovek je prinuđen na neku vrstu ekvilibristike i to onda nije strah nego pokušaj pameti i savesti da se snađeš na najbolji način, da se ne prepustiš padu u jedno, drugo ili treće ludilo, nego da pronađeš svoj put. Da ne bi posrnuo, čoveku često pomaže tuga. Ponekad i patnja.
Još uvek ste zaljubljenik u košarku?
- I to je stvar epohe: mislim da sve treba napredovati, pa tako i sport, ali u onoj epohi košarka je bila maštovitija i duhovitija, a danas se ona naprosto amerikanizirala. Nekad su košarku igrali ljudi, a danas kao da je igraju mašine. Nekad, bez obzira na to bi li u Beograd dolazio Joventut iz Badalone ili ekipa iz Čačka, bila bi frka, jer je to bila najjača liga u Evropi. Bivši centar Partizana Milenko Savović bio mi je venčani kum, a kod Željka Obradovića sam ove godine sa ćerkom bio u Barseloni. Poznavao sam Dražena Petrovića, sa Dankom Cvjetićaninom sam igrao košarku na Lokomotivinom igralištu na Tuškancu, a Zoran Čutura mi je prijatelj. Nekad se igrala jako lepa košarka…
(Telegraf.rs / portalnovosti.com)