GASTARBAJTERI SE MASOVNO VRAĆAJU KUĆI: Tomislav i Ivica govore da je Amerika ovde, samo to niko ne vidi!

"Imao sam osećaj da ljudi misle da je tamo novac na grani pa kad kome i koliko treba dođe i uzme, ali stvarnost je znatno drugačija"

Hercegovina je od davnina poznata po odlascima na privremeni rad, a najnoviji talas iseljavanja počeo je ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju. 

Preporučujemo

>>> BOSNA IMA SVOJ GASTARBAJTERSKI RAJ: Evo zašto ljudi hrle da se nastane baš ovde! (VIDEO)

Najčešće odrediše je Nemačka u kojoj, prema pričama mnogih, teku med i mleko. Dovoljno je samo doći, a posao, plata i stan te čekaju, međutim, priče sagovornika "Večernjeg lista" govore drugačije.

U Posušju, opštini Zapadnohercegovačke županije od davnina poznatoj po ovoj vrsti migracija, Slobodna Dalmacija je razgovarala sa Tomislavom, Mariom, Ivicom i dvojicom Ivana koji su probali život izvan Bosne i Hercegovine.

Svi oni su se vratili u rodni kraj i savetuju da se dobro promisli pre napuštanja svojih domova.

Mario Čutura u Nemačku je otišao zbog, kako kaže, finansijskih poteškoća, nadajući se kako će za kratko vreme radom u ovoj zemlji rešiti svoje probleme. Jer takve priče kruže po Hercegovini. Međutim, vrlo brzo uverio se da su priče jedno, a stvarnost nešto potpuno drugo. Uspeo je da izdrži godinu dana, finansijski problemi su i danas tu pa nije siguran da bi opet uradio isto.

- Bio sam žirant za kredit i zbog određenih komplikacija sam morao da ga vraćam. U Nemačkoj sam izdržao godinu dana, bilo je teško jer mi je porodica ostala ovde. Kako je vreme prolazilo shvatio sam da se ne može vratiti kredit za godinu dana, nego je za to potrebno mnogo više jer nisu ni u Nemačkoj uslovi kao što su bili ili kao što se to priča. Gorak je to hleb - priča nam Mario.

Ističe kako se to može videti iz mnogih priča naših ljudi koji rade u Nemačkoj.

- Ja sam život tamo iskusio na vlastitoj koži, tako da ne bih nikome poželeo da ode iz nekakvoga inata u Nemačku. Treba dobro razmisliti pre te odluke - navodi naš sagovornik koji je u Nemačkoj bio zaposlen kao građevinski radnik.

Radi se, kako ističe, od 9 do 10 sati po svim vremenskim uslovima. Posle toga dolaziš u stan koji je prazan ili pun nekih nepoznatih ljudi čije su misli takođe uz porodicu. Nešto se večera, ode se na spavanje i ujutro opet na građevinu.

Na pitanje kakva je zarada, Mario odgovara kako to zavisi o toga da li radiš "na papire" ili "na crno".

- Nije to ni neki novac, ako te poslodavac prijavi na puni iznos, satnica je znatno niža. Kad se radi "na crno", nešto se može zaraditi, ali tada si na meti finansijske policije i brojnih drugih institucija - otkriva.

- I troškovi su tamo veliki. Oni koji dođu sa porodicom u startu imaju ogromne troškove. Oni koji dođu sami, a porodicu ostave kod kuće, teško mogu da osiguraju i sebi i njima pristojan život. Evo, ovdje u Posušju radim poslove na mikseru i zaradim platu koja mi je sasvim dovoljna za život i vraćanje kredita. Umorim se, ali sam svako veče kući sa svojima - završava svoju priču Mario.

Njegov sugrađanin Tomislav Bešlić u Nemačkoj je uspeo da izdrži pola godine i ne misli da se ikada više tamo vrati.

- Nigde se ne živi bolje nego u Hercegovini. Ovde se sa malo može puno toga, a tamo, u Nemačkoj, tamo je naš čovek i gladan i žedan - tvrdi naš sagovornik koji je po povratku odlučio da se bavi vinogradarstvom i poljoprivredom.

I on je, kao i Mario, radio na građevini.

- Skup je tamo život, nije to kako se ovde misli. Ako hoćeš da ti nešto ostane sa strane i da pošalješ kući svojima, onda si i gladan i žedan. Živeti tamo i hraniti se kvalitetno, a u isto vreme prehranjivati porodicu u Hercegovini je nemoguće, barem ako radiš na građevini gde sam ja radio - priznaje Tomislav.

Leti se, kaže, radi od 10 do 12 sati, ali je tada i nešto bolja zarada, dok se zimi radi kraće pa je i zarada manja, a uslovi rada lošiji.

Posao mora da se završi u predviđenom roku, nije bitno da li pada kiša, sneg, da li je temperatura u minusu ili 40 stepeni u plusu...

- Naši ljudi nisu upoznati sa situacijom tamo, možda je nekada u Nemačkoj bilo puno bolje, ali sada veliki broj naših, pogotovo onih koji rade na građevini, a takvih je najviše, živi u neljudskim uslovima - otkriva Tomislav koji kaže kako se nije pokajao što je otišao u Nemačku jer se sam uverio kako to nije tako kao što se priča pa je počeo više da ceni rodni kraj.

- Ovde je Amerika, samo puno naših ljudi to još ne vidi - poručuje naš sagovornik dok na prijatnih 20 stepeni u Posušju pred svojom konobom s dvojicom prijatelja pije vino koje je sam proizveo bez bilo kakvih hemijskih dodataka i šećera.

Ističe kako se može živeti od poljoprivrede.

- Evo, i pre nekoliko dana su me zvali da mi otkupe sve vino, ali ja ga ne prodajem još jer nemam velike količine - dodaje i ne isključuje mogućnost sadnje većeg vinograda na svom imanju.

Kako na kamenu ima hleba, potvrđuju i priče Ivice Bešlića i Ivana Landeke koji su se na rodnu grudu vratili iz Zagreba.

Obojica imaju članove porodice u Nemačkoj, međutim, njima nije padalo na pamet da idu u tuđinu, nego baš suprotno, da se vrate u Posušje.

Ivica kaže da je na nagovor kolege počeo da se bavi proizvodnjom zdrave hrane i sadnjom smilja, od čega se može lepo živeti.

- Obilazio sam države po Evropi gde su naši Hrvati koji su se odselili pre puno godina i upoređivao sam kako žive ljudi na tim područjima i u Hercegovini te došao do zaključka kako je neuporedivo lakše i jednostavnije ovde živeti. Svi ti ljudi koji odlaze odavde nikad stvarno ne odu jer stalno razmišljaju o povratku i u mislima su ovde. Zašto ne ostati i pokušati nešto stvoriti ovde - otkriva naš sagovornik navodeći kako su mu glavni motiv za povratak bili ljudi koji su otišli iz rodnog kraja na čijim se licima vidi da nisu srećni.

Uz to, navodi, život je ovde povoljniji.

- Život u Zagrebu bio je skuplji za jednu trećinu nego ovde. Samo za režije izdvajao sam dve hiljade kuna, što je ovde nečija plata - smatra Ivica.

Za razliku od Ivice, Ivan Landeka se iz Zagreba vratio sam pa je porodicu zasnovao baš u Posušju.

- Nakon završetka vojne karijere shvatio sam da i u Posušju ima hleba. Tu sam zasnovao porodicu. Imam četvero dece. Počeo sam da se bavim pčelarstvom i sada imam ukupno 140 košnica. Zasadio sam smilje, vodio sam kulturno-umetničko društvo - priča Ivan ističući kako Posušje, ali i cela Hercegovina imaju veliki potencijal.

- Iz iskustva znam da svako ko ode odavde razmišlja o tome je li napravio dobar potez. Zadovoljan sam što sam se vratio i sad tvrdim, a to sam svojim primerom i pokazao, da ima hleba i na kamenu - navodi.

Veliku perspektivu, kako kaže, vidi u sadnji smilja.

- Ako ostane ovakva situacija i ove cene, jedna porodica može sasvim solidno da živi od smilja. Ima života i u Posušju i preporuka je mladima da pokušaju ovde. Za odlazak u Nemačku im nikada nije kasno. Smatram da svako ko ovde radi osam sati kao u Nemačkoj može da živi od svoga rada. Problem je što smo mi ovde navikli da provedemo pola radnog vremena na radnom mestu, a pola u kafiću gde se potroši ono što se zaradi - priznaje Ivan te ističe kako među Posušacima koji odlaze u Nemačku kruži jedna preporuka koja najbolje opisuje kako je tamo.

-Preporuka onima koji idu u Nemačku – ponesi spavaćicu i radno odelo. Drugo ti ništa tamo i ne treba - zaključuje naš sagovornik.

A svoju priču o odlasku u Nemačku, životu tamo, povratku u Posušje i pokretanju posla ispričao nam je i Ivan Čutura.

Ovaj dvadesetosmogodišnjak je u Nemačku otišao najviše iz radoznalosti, želje za promenom i upoznavanjem novih kultura. Pre odlaska radio je u jednoj fabrici u Posušju u računovodstvu.

- Uvek sam tražio neke promene da vidim kako je u drugim sredinama. Kako je tada bio talas odlazaka u Nemačku, odlučio sam i ja da pokušam. Tamo imam rođaku koja mi je pomogla pronaći posao i snaći se u početku. Radio sam u fabrici koja se bavi kloniranjem biljaka. Tu sam počeo da radim u laboratoriji, da bi posle nekog vremena postao šef smene, a zatim zamenik upravnika laboratorije. Uz to sam vikendom radio dodatne poslove u restoranima - počinje svoju priču Ivan.

Kaže kako primanja zavise od toga koji se poslovi obavljaju i u kojim delovima Nemačke.

- Obično je severna Nemačka po primanjima slabija u odnosu na južni deo, tako da oni koji odlaze tamo uglavnom znaju koji će im poslovi zapasti. Reč je o građevini, restoranima i sl. Posao u struci teško je dobiti iako verojatno i to neki uspeju - nastavlja svoju priču.

Kaže kako je on imao dobra primanja i da je vikendom radio uglavnom iz dosade jer nije imao društvo.

- Nije to kao kod nas, ako hoćeš s nekim na kafu, treba da se dogovoriš mesec dana ranije. Može svako da ode u Nemačku – kupiš kartu i odeš, ali nismo svi isti, ako jedan uspe, ne mora da znači da će i taj drugi kojeg on povuče. Nije laka stvar i mala odluka reći – idem, treba puno toga posložiti u glavi i biti spreman na svakakve udarce života jer ovde se ostavlja sve, porodica, prijatelji. Uvek srce vuče ovamo - priznaje Ivan, dodajući da je dve godine koje je proveo u Nemačkoj stalno razmišljao je li to trebalo da uradi.

Izdao je čak i zbirku pesama, među kojima je i pesma "Tuđina". Otkriva i kako je potpuno pogrešna percepcija o zaradi u Nemačkoj.

- Imao sam osećaj da ljudi misle da je tamo novac na grani pa kad kome i koliko treba dođe i uzme. Ali, stvarnost je znatno drugačija. Radni dan u restoranu ili na građevini je duži od 12 sati za nekakvu platu u restoranu od 900 do 1100 evra plus napojnica. Stanarina je skupa. Stan sam plaćao 800 evra, dok su oni na periferiji oko 300 do 500 evra. Hrana je nešto povoljnija nego kod nas, ali zato su izlazak u kafić, večera u restoranu, konzumiranje cigareta, alkohola, piva višestruko skuplji. Nikad neću zaboraviti prvi izlazak u diskoteku u Nemačkoj. Bilo je to jedno manje društvo, naručili smo po jedno piće, a konobar nam je doneo račun od 200 evra. Šokirali smo se jer bi isto u Posušju bilo znatno jeftinije - priča Ivan.

Dodaje da poznaje mnogo ljudi koji su izdržali samo jedan dan u Nemačkoj, a ima i onih koji budu mesec dana i vrate se jer uvide da im je u Hercegovini puno lakše. On se vratio na nagovor prijatelja.

- Nije me trebalo ni nagovarati, bilo je dovoljno da me Petar nazove i predloži mi poslovnu ideju. Za nekoliko dana sam već bio u Posušju. Krenuli smo s osnivanjem firme Snaga d.o.o. koja se bavi veleprodajom pića. Trenutno zapošljava troje ljudi s tendencijom širenja. Upravo radimo unutrašnje radove u prostoru u kojem ćemo da napravimo prvi pab u Posušju koji će za početak zapošljavati četiri osobe - kaže Ivan dok pomaže radnicima.

- Cilj nam je da pomognemo ljudima da ostanu i rade u Posušju jer ovde se sa 1000 konvertabilnih maraka živi puno lagodnije nego tamo sa 1500 evra - zaključuje naš sagovornik.

(Telegraf.rs/ Izvor: Večernji list)