JA SAM EMA, PROLAZIM KROZ PAKAO, UNIŠTAVAM VEZE I LJUDE: Potresna ispovest žene koja ima granični poremećaj ličnosti

Ema se leči u psihijatrijskoj bolnici "Sveti Ivan" u Zagrebu, poznatijoj kao Jankomir, od graničnog poremećaja ličnosti, tzv. borderlinea

U Eminoj kući uvek je svega bilo na pretek, dobro situirani roditelji omogućili su joj lagodno studiranje i karijeru, ali njen život se pretvorio u pakao kada je obolela od graničnog poremećaja ličnosti.

Preporučujemo

>>> ROĐENA BEBA STARAC: Izgleda kao da ima 80 godina, ima bore i guste dlake na leđima (FOTO) (VIDEO)

- Ja nju volim najviše na svetu - priznaje Ema iz Zagreba, repetitivno povlačeći dlan kroz dlaku pospane maltezerke. - Ona mi jedina nudi pravu, "ljudsku" utehu. Često se osećam napušteno.

Prevalila je, ima tome nekoliko godina, pedesetu. U psihijatrijskoj bolnici "Sveti Ivan" u Zagrebu, poznatijoj kao Jankomir, leči se od Graničnog poremećaja ličnosti, tzv. borderlinea. Trenutno je u programu nazvanom "Razum i osećaji" (RIO), u tamošnjoj dnevnoj bolnici.

- Ljudi s Graničnim poremećajem ličnosti (GPL) stabilno su nestabilni, oni su kontinuirano nestabilni. Imaju dramatične, nagle i vrlo česte promene raspoloženja, impulsivni su, neretko preko noći menjaju mišljenje o bitnim ljudima oko njih, jedan dan im je neto divan, drugi dan im je grozan, idu od obožavanja do mržnje i lako ih je razočarati i povrediti. Ta njihova pojačana impulsivnost i nemogućnost podnošenja frustracija jako im smeta da dobro funkcionišu u životu. Kroz život idu kao bura - kaže doktorka Majda Grah.

Maltezerka se skupila, pretvorila u belo klupko na naslonu sofe, a Ema počinje svoju ispovest.

- I mama i tata su imali karijere, u našoj kući uvek je bilo svega. Materijalnog i previše. Nikad mi nije ničeg falilo – osim njihova razumevanja, osim njihove iskrene zainteresovanosti za mene. Sestra i ja smo išle na skijanje, uvek imale odeću u trendu, pohađale škole stranih jezika, ali nisam imala njihovu stvarnu pažnju i ljubav, barem ne onako i onoliko koliko je to meni trebalo. Bila sam na fakultetu kad su oboje otišli u penziju. Živciralo me je što su stalno kod kuće. Tata pomalo mrk, dosta hladan, u svom svetu. Ni mama nije bila posebno razgovorljiva, uradila bi za nas sve što je trebalo, ali kako se stvarno osećam, kako sam, to je nije suštinski zanimalo. Ja bih rekla da su oni bili korektni, ali distancirani roditelji. Do moje 15. godine. Tad se dogodilo da je porodični prijatelj pokušao da me napastvuje. Prvo sam se lomila da li da kažem to roditeljima ili ne. Kad sam im konačno rekla, njihova reakcija me bolela skoro kao i ono što sam doživela od tog čoveka. Rekli su da je on labilan, da sam ja to svojim ponašanjem skoro pa sama izazvala - priča Ema.

Od tada više nije imala poverenja ni u tatu ni u mamu.

- Išlo mi je na živce njihovo deklarativno katoličanstvo, upiranje u moral, to deklarativno milosrđe i ljubav koju vera traži i suštinska sebičnost koju sam videla kod mojih. Na fakultetu sam relativno često menjala momke. Ne mislim da sam bila naročito promiskuitetna, ali mama mi je govorila da se "kurvam", da ih sramotim, da pazim da me neko od komšija ne vidi s novim dečkom kad još ne znaju ni da je stari otišao u naftalin. A ja bih se u svakog iskreno zaljubila, bila bi očarana, kao začarana. Onda bi me povredio. Lako je mene povrediti – dovoljno je da, recimo, to veče izađe s prijateljem na pivo umesto sa mnom u bioskop, ili da se nije javio odmah ujutro na moj rođendan da mi čestita - kaže Ema.

Prva depresija lupila ju je nakon obrane diplomskog.

- Danima nisam ustajala iz kreveta. Nisam se prala, doručkovala sam cigarete, ručala konjak. Na kraju sam završila na hospitalizaciji u Jankomiru.

Sve je doživljavala dramatično.

- I kao što bih do malopre bila bezumno zaljubljena i kovala ga u zvezde, tako bih naglo bila silno razočarana i povređena i odmah raskidala vezu. Slično je bilo i u odnosima s prijateljicama. Moje je geslo bilo: "Ili si 100 posto uz mene ili nisi sa mnom." Čim bi mi nešto zasmetalo, ta nova prijateljica za koju sam mislila da je pouzdana, lojalna, empatična, postala bi mi mrska. Brzo bih prekidala prijateljstvo.

Doktorka Grah ističe da GPL prati tzv. splitting ili rascep u doživljavanju sveta i drugih ljudi.

- Nekoga brzo idealizuju, a potom ga isto tako brzo devalorizuju. To su ljudi koji su kroz život doživeli jak bol zbog odbacivanja ili razdvajanja i oni danas svaku mogućnost odbacivanja doživljavaju kao veliku opasnost. Očajnički pokušavaju da izbegnu napuštanje od drugih ljudi, bilo da je ono stvarno ili, još češće, samo zamišljeno. Zato imaju problema u emocionalnim vezama, njihovi su odnosi vrlo nestabilni. Neretko će i sami grubo da odbace prijatelja ili partnera, sve iz straha da taj drugi ne bi kasnije odbacio njih - pojašnjava Grah.

Ema je u penziji. Otišla je prerano, danas joj je žao što se upornije nije lečila i ostala da radi.

- Godinama sam imala problema na poslu. Nisam mogla da se nateram da dolazim na vreme. Nisam mogla da pristanem na razna pravila koja su vladala u kancelariji i koja su drugi prihvatali. Puno sam spavala. Da zaboravim. Lakše mi je bilo dok ne znam za sebe.

Ljudi s GPL-om skloni su pomeranju granica.

- Njima je čudno što u dnevnoj bolnici moramo da započnemo psihoterapijsku grupu u 9 sati, ako bi mogli i u 9.15 ili zašto na odeljenju gde borave hospitalizovani ne možemo da se dogovorimo da se na terasi sme ostati i pušiti i posle 23 sata ako već ne mogu da spavaju. Ne možemo, jer to znači da ljudi izlaze iz soba, cirkulišu celu noć i bude druge, remete mir. Ali oni će svejedno i dalje pitati, pokušaće to da menjaju jer žele da pomeraju granice. Lako je zamisliti da osoba s GPL-om teško funkcioniše na poslu kad u radnoj sredini pokušava da pomeri neke granice. Ako imaju šefa koji je empatičan, koji može da vidi čoveka kroz ono što on jeste sveukupno, a ne samo kroz spoljno funkcionisanje, takav poslodavac će ih prihvatiti, zaključiće: "Odlično radi posao i nije bitno što je pomalo 'težak'", pa će ga pustiti da ostane da radi. Ali, mnogi nemaju tu sreću - objašnjava doktorka Grah.

Ema kaže da joj je odlazak na grupnu terapiju veoma pozitvino uticao na njeno stanje.

- Na grupnoj terapiji sam shvatila, više slušajući druge, negoli pričajući o sebi, jer u puno fragmenata tuđih priča prepoznala sam i komadiće svog života, svojih emocija, moje povređenosti... Shvatila sam da sam sve vreme tražila ljubav od roditelja koju mi oni nisu dali, ili mi je nisu dali na način kako je meni trebalo. U grupi imam osećaj zajedništva, konačno u životu imam ljude i mesto gde mogu otvoreno da govorim o sebi, a da se osećam prihvaćeno. Brzo sam tu videla da se sve te situacije i osećaji ne događaju samo meni, da ima puno ljudi koji imaju isti ili vrlo sličan problem - ističe Ema.

- Gledam u grupi ljude koji sami sebe fizički namerno povređuju. I ja sam sebe povređivala, ali na drugačiji način, namerno sam propuštala životne prilike. Kad je trebalo da postanem šefica jednog od odeljenja u firmi, pustila sam glas o sebi da sam alkoholičarka, posle pauze bih bazdila na konjak. Kad me prijateljica zvala da joj budem kuma bila sam počašćena, dirnuta, ali sledećeg dana sam se s njom posvađala. Bilo je puno situacija kad sam išla skoro pa namerno protiv sebe. Sad znam da je u pozadini toga bila potreba da skrenem pažnju na sebe, teško je živeti s tim osećajem da nisi vredan, da nisi dovoljno dobar. Ona misli da sam dovoljno dobra, želi me za kumu, ali ja kao da u to ne verujem pa namerno uništim prijateljstvo...

Oboleli od GPL-a često imaju potrebu za samopovređivanjem, uglavnom se seku po telu, nanose sebi fizičku bol.

- Povređuju se jer im je kad osete taj fizički bol na trenutak lakše. Lakše im je jer je taj fizički bol privremeno veći od onog velikog psihičkog bola i straha od odbačenosti koji ih tišti. Ti ljudi često imaju i osećaj unutrašnje praznine, sve je to zapravo više odbrana od stvarnih osećaja negoli stvarna mogućnost da čovek iznutra zaista bude tako prazan. Nisu prazni već su zamrzli osećanja pa im se može učiniti da unutra nema ničeg - objašnjava doktorka Grah.

Može li se GPL izlečiti?

- Pacijenti kroz godine lečenja počinju sve bolje i zrelije da funkcionišu. S godinama života, ali i lečenjem čovek dobije neko iskustvo, radi bolje procene, zna da nije dobro izlagati se u nekim situacijama i to sve zajedno stvori zreliju ličnost. Ali ono pravo izlečenje, u smislu da više nema tih emocionalnih doživljaja koji su u stanju da razore ličnost, može da nastane samo dugotrajnim, višegodišnjim lečenjem, psihoterapijskim i, ako je potrebno, i farmakoterapijskim - zaključuje doktorka Grah.

(Telegraf.rs/ Izvor: jutarnji.hr)