DA JE BILO VIŠE OVAKVIH LJUDI, RATA NE BI BILO: Mufid je spasao život Beograđaninu Ivanu Laliću (FOTO)
- Kada na to pomislim, ja uvek pomislim na Mufida, koji mi je to zapravo omogućio. I suze krenu - kaže Ivan
Mufid Ramić bio je sin jedinac u porodici Ismeta Ramića, skroman i dobar mladić kao i mnogi drugi. Međutim, ono što ga razlikuje od mnogih je humana misija u kojoj je 1992. spasao Beograđanina Ivana Lalića. Nažalost, Mufid je poginuo braneći Sarajevo u svojoj 27. godini, samo šest meseci posle spasavanja Lalića. Ovaj heroj sahranjen je na Mahmutovcu.
Ove godine umro je i njegov otac Ismet, za koga Ivan kaže da je bio star i umoran čovek, ali kao i njegov sin, takav da može biti ponos svakog grada i države, piše avaz.ba.
- Tokom vremena, a prošlo je zaista dosta, ja sam Mufida idealizovao i izdigao na nivo metafore. Metafore ljubavi, ljudskosti, solidarnosti u najtežim trenucima. Metafore malog čoveka koga niko nije pitao želi li ili ne želi taj rat. Nas dvojica smo ta dva mala čoveka. Ja sam tada imao godina koliko i on, bio sam u punoj snazi kao i on, život je bio pred nama, ali nam nisu dali da se razvijamo i sazrevamo normalno. Ja sam, ipak, imao sreće, jako puno sreće da sam preživeo. On nije - priča Lalić u razgovoru za "Avaz".
Ivan sebe s razlogom smatra ambasadorom Sarajeva i podseća na to da Mufid već 23 godine leži na Mahmutovcu, a da je on sada, zahvaljujući njemu, otac troje lepe dece, da ima divan brak i bavi se uspešno poslom koji voli.
- Kada na to pomislim, ja uvek pomislim na Mufida, koji mi je to zapravo omogućio. I suze krenu - kaže Ivan.
U Sarajeu je bio više puta pre nego što je ranjen na Vratniku. Znajući za sve užase i strahote bombardovanja grada, sakrivanje od granata i jedne i druge strane, sumnjao je da je njegov spasilac preživeo.
- Znao sam da je mogućnost da Mufid nije živ verovatnija. A opet, nadao sam se da je nekim čudom možda imao sreće. Posle ranjavanja, sve do 2000. godine, nisam dolazio u Sarajevo. Osećaj teskobe, krvavih uspomena, osećaj da je tamo negde Mufid, živ ili mrtav, a ja ne znam gde. Raspitivao sam se preko Crvenog krsta, preko nekih ljudi iz sveta umetnosti koje poznajem.
Nije bilo glasa o njemu. Zamišljao sam hiljadu puta taj susret. Sada je taj čir pukao. Sve se izlilo i meni je opet teško, ali i divno - ističe naš sagovornik, koji je jedan od svojih tekstova posvećenih Mufidu potpisao sa "tvoj beogradski brat".
Kad god mu se pruži prilika, Lalić sgovori o Mufidu i ljudima poput njega.
- Obavezu da mirim, da spajam, da uveravam da balkanski mali čovek nije kriv. On je prevaren, ponižen i obogaljen. Hajde sad malo lepih stvari. Hajde da plačemo - biće nam lakše, hajde da se smejemo, hajde da idemo jedni kod drugih u goste.
Hajde da pričamo o onom četvrtfinalu u Veroni protiv Argentine 1990. i da li je Hadžibegić morao da promaši penal.
Ja sam često u Sarajevu. Biću sve češće, nema druge. Jako mi prija. A i onako. Tu su neka divna prijateljstva - zaključuje Lalić.
Tokom jedne od tih poseta Ivan je imao priliku da upozna Mufidovog oca Ismeta.
- Pokazao mi je Mufidove slike. Nosio je i dalje Mufidovu plavu, zimsku jaknu od pre rata. Ipak, na mene je najupečatljiviji utisak ostavio njegov brat od tetke Nedim, s kojim je Mufid odrastao. Mufid je bio jedinac, a roditelji su mu radili u Nemačkoj, tako da je Nedim bio svakodnevno s njim. Verujem da su mu rođaka Jasmina i Nedim nekako najbliži. U kontaktu smo i često se viđamo - ispričao nam je Ivan.
- Beograd, onaj kome pripadam, razume muke Sarajeva, stradanje i patnju biblijskih razmera i solidariše se s njima. Ne smemo proćerdati biološke živote u glibu devedesetih ili u rovovima svojih cementiranih predrasuda.
Moramo da idemo dalje, bržim i boljim tempom. Ne smemo primitivcima, ksenofobima i zlikovcima dati šansu da više ikada bude po njihovom. Moramo da napravimo kritičnu masu dobre, pozitivne i pomiriteljske energije na Balkanu i da napravimo ozbiljan front za rekuperaciju regiona - poručio je Ivan Lalić.
(Telegraf.rs / Avaz)