BAKA NURA KORISTI BOSANSKO PISMO STARO 500 GODINA: Ljudi u čudu kada vide kako ona piše (FOTO)

Ima nepunih 80 godina i arebica je jedino pismo kojim se ona služi, a ćirilicu i latinicu je naučila iz novina. Arebica je specifično bosansko pismo nastalo ulaskom Kraljevine Bosne u osmanlijsko-islamski kulturni i civilizacijski krug

Preporučujemo

Nura Ferhatović počela je da uči arebicu 1946. godine kod hodže Ahmeta Muminovića, u životu se najviše njome služila dok je ćirilicu i latinicu naučila iz novina.

HODŽE I POPOVI ZAJEDNO ZAPEVALI: Koja pesma ih je ujedinila? (VIDEO)

Arebica je specifično bosansko pismo nastalo ulaskom Kraljevine Bosne u osmanlijsko-islamski kulturni i civilizacijski krug. Na njenim temeljima, u periodu od pet vekova, nastaje posebna naporedna pismenost naspram bosančice (autentično pismo nastalo u Bosni).

Tadašnji Bošnjaci, kojima je islam bio stil i način života, a orijentalni jezici i arapsko pismo neophodni u komunikaciji sa celim Osmanskim carstvom, kreirali su novo pismo, arebicu, prilagodivši je fonetsko-fonološkom sistemu bosanskog jezika. Na ovom pismu nastaje izuzetno bogata alhamijado književnost.

Pretpostavlja se da je najstariji bosanski tekst napisan na arebici Početnica, nastala u doba sultana Mehmeda Fatiha. Bosanski autori od početka 17. veka koriste arebicu za pisanje svojih dela na bosanskom jeziku, međutim, dolaskom Austro-Ugarske, latinica potpuno zamenjuje arebicu, koja se kod Bošnjaka, posebno u verskoj službi, zadržava sve do početka Drugog svetskog rata, kada je na arebici odštampana i poslednja knjiga (Fikhul Ibadet Muhameda Seida Serdarevića). Nakon toga, arebica je skoro potpuno zaboravljena.

Između Olova i Zavidovića, u selu Čuništa, živi Nura Ferhatović. Ima nepunih 80 godina i arebica je jedino pismo kojim se ona služi. Nura je rođena 1937. godine u selu Glavično, a arebicu je počela da uči 1946. godine kod hodže Ahmeta Muminovića.

- Bilo mi je 9 godina kad sam krenula u mejtef. Neću se hvaliti, ali čim je došao, taj hodža me primetio, kazao mi kako se lepo vladam i stavio me u prvu klupu. Kad koje dete nije slušalo, hodža bi ga šipkom išibao po dlanovima. Tako je to pre bilo. Mene, vala, nije nikad. Tu smo išli možda 4 godine u mejtef, pa se on onda razboleo i umro - priseća se baka Nura.

Baka kaže da ima tri prijateljice koje su s njom išle u mejtef, međutim, iako su znale lepo čitati i pisati arebicu, sve su zaboravile zato što nisu redovno čitale i ponavljale.

- Ne znaju sad ni mevluda ni Kur'ana. Ja sam stalno to uzimala i devamila, i Kur'an i mevlud, i nisam nikada zaboravila. Imam i unuku koja je išla u medresu, pa i ona ume učit' u Kur'anu, ali teško ćete naći nekoga ko još arebicu umije čitat', a kamoli da se njome služi i da na njoj nešto piše - ističe Nura.

Baka Nura se hvali da ima dobre naočare, ali i da bez njih prilično dobro vidi, pa je posednjeg ramazana proučila i hatmu.

- Pit'o me doktor imam li cvike, rekoh mu da imam. Pita me jesam li ih kupila na pijaci, a ja mu vako kažem: "Neću ti lagati, donela ih je jedna jaranica iz Nemačke". I da vam kažem, dobre cvike - kroz smeh će baka Nura.

Želi da čujemo nešto što joj je najmilije da uči i devami:

- Od Alaha koji traži pomoći, neka mevlud Pejgamberu prouči. U Džennetu koji traži hurija, kad se mevlud uči, neka posluša. Promislite, ovaj svijet hoće proć’, na mahšer nam i na sirat valja doć’. Havza piti u Džennetu ko traži, nek u srcu salavate zadrži. Essalatu vesselamu alejke, ja Resulallah.’ To ti je, beli, Gaševića mevlud. Mi u Kur'anu zovemo ustune iznad harfova. Ovaj mevlud je napisan brez ustuna, a ovo pismo zovemo arebica il’ bosančica. Sad nam je u Čuništima u džamiji bio mevlud, imaju trojica hodža. Zovu: ‘Hod'te žene da učite’, mene nako k'o bi postid -  priča baka Nura te prouči i prvu stranu sure Ya-Sin iz Kur'ana, kazavši kako je zna celu napamet, samo su je godine već stigle pa se ne bi usudila sama učiti. Bilo bi dobro, ističe, kad bi je neko pratio da negdje ne pogreši, a ona da uči.

Nura Ferhatović 30 godina gasulila/kupala je i "otpremala žene na onaj svet". Često su je drugarice pitale da li je strah tog posla, a ona bi im samo rekla: - Vallahi nimalo.

Pitali su je da li zbog tog posla nekad nešto ružno sanja, a ona im kratko odvrati: - Nikad.

Kaže da u to vreme u njenom i okolnim selima nije imao ko da umrle žene gasuli, pa se ona prihvatila tog posla:

- Dolazila su kola godinama po mene pa sam sva ta sela obilazila i žene otpremala. Sad više ne mogu stajati i nemam kuveta da otprema žene. Godine su me stigle. Desilo se to, nama k'o doš'o jedan star hodža, Jusuf Muftić mu je bilo ime, ozgor iz Ligatići, i doneo mi jednu vreću od mekinja i na njoj mi je pokazao kako ću rezati mrtvačke haljine. I ja sam tako sve od otoga videla kako se reže makasama i kako se kroje ćefini.

Kaže kako se u životu najviše služila arebicom i kako je latinicu i ćirilicu naučila iz novina. Tako je jednom krenula u prodavnicu napisavši spisak stvari koje treba kupiti:

- Fino sam sebi napisala na papir šta treba da kupim da ne bih šta zaboravila. Pošto sam došla u dućan, uzela sam onaj papir pa počela čitati onom dućandžiji šta mi sve treba, a on je zadugo u papir gledao, pa u mene, i sve tako. Vidim ja, zabeluho se on, sav se u čudu naš'o, pa mu najposle kazah da je spisak napisan na arebici ili, kako je to naš efendija nama govorio, na bosančici. Ne bi mu ni tad ništa jasno, samo mi reče da mu je to k'o kakva sura iz musafa, al’ da on ni to ne ume čitati - priča Nura s ponosom u glasu.

Svaku mubarek‑noć zabeležila je u Takvimu. Sa strane bi pisala i beležila šta je za tu noć lepo učiti i čega se treba klanjati:

- Kasnije su deca to uzimala pa su mi tražili da im to pročitam i prevedem šta sam zabeležila, a ja bih im govorila da nauče arebicu, lakše bi im bilo. U Takvimusam beležila sam i ostale noći i dane koji su bili važni, a i neke druge kojima posebno treba pazit’ i treba se tih dana čuvat’. Nema toga više, niko to više ništa i ne pozna i ne pazi, sve se to izgubilo, i vi mladi o tome više ništa i ne znate - govori baka.

Neugodno joj je da bude besposlena. Pletenje je smiruje. Priseća se da je u životu uvek nešto radila, nekada i teške poslove u polju, a kada ne bi ničega bilo, onda bi učila Kur'an, i tako dan za danom. Priča kako joj je velika želja bila da ide u Gazi Husrev-begovu medresu.

- Da su mi mati i babo bogdom prodali jednu zemlju u Glavičnom što je moja majka imala, pa da me pošalju u medresu/školu. Volela sam da idem u medresu u Sarajevo da učim nauke više neg’ išta. Jednom sam bila u Sarajevu gde se prodavala ona roba, odmah pored Begove džamije, kad dođe vakat da se podne klanja. Uzeli smo abdest da klanjamo podne, da uđemo u Begovu džamiju, kad viču ovi jarani "Hajte, hajte, evo autobusa, da ne zakasnite". I ja ne uđoh u Begovu džamiju, podne kod kuće klanjala, pa mi je i sad žao što nisam ušla u Begovu džamiju.

Nura Ferhatović tvrdi da svi koji iz Bosne odu, makar se i nikad ne vratili, jedva čekaju da ponovo dođu i da se nadišu bosanskog vazduha i napiju bosanske vode.

- Bezbeli da se neko i pati, al 'opet je lepa Bosna. Kažu da ni vode takve nigde nema i da možeš vas dunjaluk obić 'i da opet nećeš vake vode naći. Imam sina u Americi, i svake godine me zove da mu dođem i da budem malo kod njega. Vazda mu isto odgovorim: 'Ne mogu, kako ću evo ?! Ako dođem vama, i kad trebadne da krenem kući, vi mi ostadoste pa se ne mogu ni od vas rastati, a nigde sem u Bosni živeti ne mogu " - završava baka Nura.

(Telegraf.rs / Izvor: stav.ba)