DRAMATIČNA ISPOVEST HRVATICE KOJA JE OTIŠLA PREKO: Ovo je mračna strana rada u Nemačkoj u kojoj gladujem i spavam na ulici

Na posao se mora, za kartu se nema. A deca, a računi, a stanarina. Žena odavde, kakvih ima na hiljade, podelila je svoju traumu

Možda bismo stvarno mogli posle ove ispovesti da iskoristimo jednu navijačku parolu od pre ne više od deset godina koja glasi:

Preporučujemo

"Žurite, ali idete u pogrešnom pravcu".

Zaista, vrlo uznemirujuće zvuči ispovest državljanke Hrvatske koja se odlučila kao i veliki broj "Jugoslovena" da sreću i novac pronađe daleko od kuće, najčešće u Nemačkoj, kada govorimo o Evropi.

>>> NEMCI ZOVU SRBE ZA POSAO IZ SNOVA: Dnevnica MINIMUM 80 evra, a ne treba DIPLOMA!

>>> POSAO ZA KOJI NE TREBA VEZA: Valjda se zato niko i ne javlja na njega (FOTO)

Njena tužna priča počinje godinu i po dana od kako je u Nemačkoj, tom raju za profesionalni napredak, kako često možemo da čujemo širom bivše države, od Beograda, preko Sarajeva do Zagreba.

Zato dobro pročitajte i zamislite se kad pomislite da odlaskom tamo negde imate sigurnu sreću i bogastvo. Prenosimo u celosti njene rečenice.

- Sve je išlo svojim tokom. Radila sam sve i svašta za tu platu, koja mi je bila sigurnost za moju decu koja su u Hrvatskoj. Kada sam postala kreditno sposobna, digla sam kredit koji bi pokrio ono što je zaduženo u Hrvatskoj, iz vremena kada sam radila mesecima bez plate. Svi koji su to prošli znaju o čemu govorim. Deca, škola, računi, karte, ostalo da ne nabrajam. Moji problemi počinju kada sam pre pet meseci promenila posao.

SMENA OD 6 UJUTRU DO 20 ČASOVA

- Između smena pauza od sat ili dva (ali to nije pauza kao svugde nego drugi posao jer firma tako zahteva), bez ijednog slobodnog dana ili, ne daj bože, vikenda. Došla sam u fazu da spavam sedeći, a posao je bio takav da sam morala biti koncentrisana maksimalno. Nekada sam uspela da skuvam kesicu supe i to ako sam imala snage nakon posla. Pretežno gladna, nenaspavana, slomljena i psihički i fizički, to sam trpela do unazad pet meseci kada sam dala otkaz.

- Bivša firma je poslala dopis da će mi uplatiti platu koja, naravno, nikada nije sela na moj račun niti mi je vratila moju diplomu. Ali ja sam u roku pet dana počela da radim u drugoj firmi. I sada je trebalo raditi dva meseca bez evra. Stan u kojem sam bila do pre mesec dana redovno sam plaćala dok su i moja primanja bila redovna, da bi vlasnik stana posle saznanja da sam dala otkaz u toj firmi rekao da moram da izađem ili će da mi povisi stanarinu, jer je znao da izlaza nemam. Na to sam i pristala. Stanarina se treba platiti, kući treba poslati, kredit čeka, karta za prevoz...

- O hrani nema ni govora, a moje plate, koju sam krvavo i pošteno zaradila, nema.

- Nova sam, tek došla, nezgodno i jadno. Dok se nije desilo da sam jednu noć spavala na ulici. Gazda je promenio bravu na vratima jer očekuje svoj novac. Pokušala sam da mu objasnim, ali nije išlo. Dala sam mu zadnjih 300 eura koje sam štedela deci za dolazak ovde, meni za praznike, na što mi je on samo otključao stan i pustio me unutra, a sutra kada se vratim da mu donesem ostatak, inače neću ući.

STVARI SE BAŠ KOMPLIKUJU

Drugi dan nakon što je stigla na posao razgovarala je s jednom od svojih kolegica koja joj je dala novac za stan. Firmu u kojoj radi obavestila je o svojoj situaciji pa su joj uplatili akontaciju.

- Nemam reči za njih. Nisu morali. Ko sam ja? Tek sam došla, kako znaju kakva sam, koje su moje namere? Kapa dole do poda. Znači, taj mesec sam rešila. Kako dalje? Već sama s platom u dugu. Treba da radim još toliko da bih dobila normalnu platu.

- Na posao se mora, za kartu se nema, gazda dolazi u neko doba noći: lupa, zvoni na vrata, hoće svoj novac. Ja u stan ne dolazim četiri dana. Spavam na ulici, ne mogu više da podnesem pritisak njegovog urlanja. Sramota me ljudi koji slušaju. Požalim se u firmi nakon što su videli da sam iscrpljena, drugi kolega mi pruži novac za stan.

PLAKALA JE, TRAŽILA REŠENJE

- Jedan mesec sam kasnila s plaćanjem, kad mi bivša firma nije isplatila platu. Ne mogu više te ljude da pogledam u oči od srama, a šlepaju me već punih pet meseci.

U svojoj ispovesti je  dodala dodala da je spremna na to da će na njenu priču biti svakakvih komentara.

- Ali zapitajte se ovo: koliko ovakvih priča ima? Koliko nas je ovde bez porodice, bez ikoga, samo da našoj deci bude bolje? A mi svojim radom zaslužimo da živimo kao psi na ulici - zaključila je.

(Telegraf.rs)