MAJA PODIGLA PRAŠINU U HRVATSKOJ: Moj deda je za vreme ustaša spasao 169 Jevreja

Maja Juras nije mogla ni da zamisli da je zahvaljujući njenom dedi mnogo ljudi preživelo Drugi svetski rat

Početkom 2012. godine istoričarka umetnosti Maja Juras na tavanu porodične kuće na zagrebačkom Horvatovcu naletela je na stare, prašnjave kovčege koje niko nije otvorio više od pedeset godina, još od 1958. godine, kada je preminuo njen deda, doktor Stanko Sielski.

Preporučujemo

DRAGI TATA I MAMA, POZDRAV POSLEDNJI PUT: Potresna poruka dečaka koji je pre 75 godina streljan u Šumaricama (FOTO)

- Sledećih nekoliko nedelja prebirala sam po kovčezima poput hrčka. U njima sam našla bogatstvo; mnogo vrednih knjiga, pisama, starih poštanskih maraka i novčića, porodičnih dokumenata, platnih lista i raznih priznanja mog dede - priseća se Maja Juras.

U njima je pronašla i nekoliko pisama u kojima se nepoznati ljudi Sielskome zahvaljuju jer im je spasio život. Mislila je da je reč o zahvalnim pacijentima. Onda je dve nedelje nakon otkrića na tavanu zazvonio kućni telefon. Bio je to akademik Husref Tahirović iz Tuzle, koji joj je objasnio kako već duže vreme proučava život njenog dede. Namerava da napiše knjigu o njemu. Rekao joj je kako ima indicije da je doktor Sielski tokom Drugog svetskog rata spasao veliki broj jevrejskih lekara i članova njihovih porodica.

Do njenog telefonskog broja došao je tako što je kontaktirao Gradska groblja Zagreb. Od njih je doznao da je doktor Sielski pokopan na Mirogoju, a da porodičnu grobnicu održavaju njegovi unuci, Maja Juras i Zdravko Kuzmić. Akademik joj je rekao kako misli da njen deda zaslužuje da bude proglašen Pravednikom među narodima. Nakon toga gospođa Juras počela je intenzivno da razmišlja o istoriji svoje porodice. Prisetila se kako ju je jednom, nekoliko godina pre ovog događaja, nazvala majčina bliska prijateljica Dora Turkalj i uzbuđeno joj prepričala sadržaj radijske emisije "Ljudi XX veka".

U njoj je urednik Aris Angelis razgovarao sa zagrebačkim lekarom, inače jevrejskog porekla, koji je tokom emisije u nekoliko navrata spomenuo kako mu je doktor Stanko Sielski dva puta spasio život.

- Na papirić sam napisala njegovo ime. Ostavila sam ga na jednoj komodi, ali su ga moji ukućani negde zagubili. Kasnije sam pomislila kako bih mogla da kontaktiram gospodina Angelisa, ali to spletom okolnosti nikada nisam uradila - priseća se Maja.

Nekoliko dana nakon razgovora sa akademikom Tahirovićem, Maja Juras vozila se gradom i slušala radio. Voditelj je najavio predstavljanje knjige jevrejske istoričarke Ester Gitman o lekarima koji su za vreme Drugog svetskog rata spasavali jevrejske kolege.

- Bilo je 07:30 uveče. Naglo sam zakočila, uguglala naziv knjige i saznala naziv izdavača - kaže Maja. Odjurila je do knjižare, zatražila knjigu i počela da lista stranice. U sadržaju je pronašla ime svog dede.

Vratila se kući i od uzbuđenja dugo nije mogla da zaspi.

- Razmišljala sam o svemu što sam tih dana saznala. Moj deda je u izuzetno komplikovanim vremenima učinio ispravnu i hrabru stvar  - objašnjava. Na promociji knjige slušala je nepoznate detalje iz njegovog života. Autorka je iznosila brojne dokaze je njen deda, zajedno sa još dva zagrebačka doktora, spasio 169 jevrejskih lekara i njihovih porodica.

Na kraju predavanja podigla je ruku i pred publikom pomalo sramežljivo izjavila kako je ona njegova unuka koja je igrom slučaja tek nedavno saznala za dedinu hrabrost. Ester Gitman dojurila je prema njoj, zagrlila je i počela da joj uzbuđeno govori kako je odmah mora upoznati sa jednim čovekom. Nagovorila je da s bratom odmah sedne u taksi. Odvezli su se u zagrebačku Kačićevu ulicu gde je živeo doktor Teodor Gruner, isti onaj jevrejski lekar koji je nekoliko godina pre gostovao u radio emisiji.

- Gospodin Gruner prepričao nam je kako mu je deda u dva navrata spasio život - kaže Maja. Prvi put ga je 1942. godine izvukao iz zatvora u Travniku, gde je Gruner bio zatvoren zbog toga što je, kako je pisalo u optužnici, govorio loše o Nemcima i održavao kontakt sa komunistima. Sielski se silno angažovao u njegovom oslobađanju. Slao je dopise Ministarstvu zdravlja u kojima je od njih zahtevao da se kod Ministarstva unutrašnjih poslova NDH zauzmu za oslobađanje ovog izuzetnog lekara. To se na kraju i dogodilo.

Drugi put ga je spasao kada je Gruner službovao u Varcar Vakufu, odnosno današnjem Mrkonjić gradu. Tamo su se odvijale žestoke borbe između ustaških i nemačkih snaga i partizana, zbog čega je Grunerov život bio u opasnosti. Sielski je Gruneru poslao telegram u kom mu je naredio da napusti tu teritoriju. U telegramu je takođe napisao da mu nakon putovanja podnese izveštaj i navede iznos putnih troškova, kako bi mu Zavod mogao nadoknaditi troškove. Zbog ovoga telegrama, čija kopija je sada u posedu gospođe Juras, Sielski je rizikovao svoj život. Naime, akademik Tahirović pronašao je oglase, koji su bili zakačeni na lokalne stubove, na kojima je pisalo da će svi koji spase Jevreje biti pogubljeni.

Stanko Sielski rodio se u građanskoj porodici 18. juna 1891. godine u mestu Gračanica pokraj Tuzle. Njegova majka Marija, devojački Valther, bila je austrijskog porekla, a njegov otac Ludvig Sielski bio je Poljak. Stanko je odrastao uz brata Leona, kasnije akademskog muzičara, i tri sestre, Mariju, Angelu i Teklu.

- U kovčegu sam pronašla dnevnik svoje prabake Marije, koji je kasnije poklonila sinu Stanku, u kojem opisuje bosanske običaje i život njihove porodice - objašnjava Maja Juras.

Sielski je završio nadbiskupsku klasičnu gimnaziju u Travniku, a nakon toga upisao je Medicinski fakultet u Beču.

- O njegovim studentskim danima nemam mnogo informacija. Čini se da je istovremeno upisao i Likovnu akademiju i studije istorije umetnosti, ali se kasnije, pod uticajem svog kolege Ante Šercera, opredelio za medicinu - objašnjava njegova unuka. Sielski je studirao relativno dugo, ali ne zbog toga što je bio loš student, nego zato što je tokom Prvog svetskog rata određeno vreme, verovatno kao apsolvent, proveo kao lekar na ratištu.

Diplomirao je 1919. godine. Nakon toga vratio se u Bosnu.

- Sledećih desetak godina prihvatao je službu u malim bosanskim gradovima, kao što su Prozor, Konjic i Glamoč, a tek kasnije, verovatno krajem dvadesetih godina, napredovao je u okružnog lekara. Kasnije je radio u Travniku, a zatim u Zenici i Bihaću - govori Maja.

Na jednoj od svojih službi upoznao je Anku, lepu devojku iz poznate bugojanske porodice Subašić. Venčali su se 1925. godine, a 1928. dobili su devojčicu, koju su nazvali po Zagorkinoj junakinji Tajani.

Početkom tridesetih godina porodica se preselila u Bihać, inače jedini grad u kojem Sielski ima svoju ulicu, gde se mladi lekar bavio suzbijanjem endemskog sifilisa i naučnim radom. U ovoj je sredini, verovatno zbog svog širokog obrazovanja, stekao veliko poštovanje. Bio je izuzetno obrazovan, govorio je šest jezika, a u slobodno vreme bavio se slikarstvom, kolekcionarstvom i istraživanjem kulturne baštine. Sielskoga su posebno zanimala narodna verovanja, etnologija i arheologija. Početkom Drugog svetskog rata Sielski postaje direktor Zavoda za suzbijanje endemskog sifilisa u Banja Luci.

- U Zagrebu su tada već počele deportacije Jevreja. Moj deda je tada bio u kontaktu sa dvojicom zagrebačkih doktora. Prvi je bio njegov venčani kum Ante Vuletić, tadašnji direktor Zavoda za kontrolu lekova u Zagrebu, a drugi je bio jevrejski lekar Miroslav Šlesinger. Trojica doktora dosetili su se genijalnog plana. Njihov je plan bio da Ante Vuletić ustaške vlasti uveri kako je situacija s endemskim sifilisom u Bosni izmakla kontroli. Vuletić se našao s Pavelićem. Objasnio mu je kako njegovom kolegi Sielskom u Banja Luci nedostaje velik broj lekara. Na kraju ga je nagovorio da 169 jevrejskih lekara, zajedno sa njihovim porodicama, preseli u Bosnu - objašnjava Maja.

Sielski ih je nakon toga zaposlio u Zavodu, sve vreme ih je štitio, a one koji su iz Bosne prebegli u Partizane ili na slobodnu teritoriju, na listama je vodio kao da su još uvek zaposleni. Tako je ustaškim službama onemogućio da im uđu u trag. Većina jevrejskih lekara i njihovih porodica zahvaljujući doktoru Sielskom uspela je da prebegne na slobodnu teritoriju i preživi Drugi svetski rat. Godine 1943. ustaške vlasti u Zagrebu zaključile su kako je opasnost od endemijskog sifilisa prošla i da bi jevrejske lekare trebalo deportovati u logore.

Stanko Sielski se tome ponovo usprotivio rekavši kako su mu lekari i dalje potrebni, ovoga puta zbog pojave pegavog tifusa. Ustaške vlasti su, zbog straha od potencijalne zaraze, jevrejskim lekarima dopustili da nastave da rade. Gospođa Maja Juras poseduje pismo, takođe prosleđeno Iad Vašemu, koje je doktoru Sielskom iz slobodne teritorije poslala doktorka Stela Vašler. U njemu se svom kolegi zahvaljuje na svemu što je učinio za njenu porodicu i piše: "Sada smo sigurni. Mislim da Vam se nikada neću moći dovoljno zahvaliti za sva dela".

Krajem oktobra 1944. godine porodica Sielski preselila se u Sarajevo gde je doktor do kraja rata obavljao dužnost dekana novoosnovanog Medicinskoga fakulteta i predavao istoriju medicine. Nove vlasti Sielskoga su angažovale u suzbijanju pegavog tifusa na Kozari. Nakon toga je 13 godina bio je direktor Sanitarne epidemiološke stanice u Tuzli.

- Krajem pedesetih godina mom 67-godišnjem dedi, zakletom nepušaču, dijagnostikovan je rak pluća - kaže njegova unuka.

Maja Juras je tada imala tri godine i ne seća se vesti o njegovoj smrti, ali pamti onu, kako opisuje, dugotrajnu bolnu tišinu u njihovom domu. Stanko Sielski preminuo je 30. oktobra 1958. godine.

- Bio je plemenit i nesebičan čovek. Onaj tip osobe koju stalno vodi osećaj kako nekome treba pomoći. Retko dobar čovek - priseća se unuka.

Do svoje treće godine Maja Juras provodila je mnogo vremena kod bake i dede u Tuzli.

- Uvek sam se radovala putovanjima u Bosnu gde me je dočekala neka posebna toplina. Sećam se kako me je deda vukao na sankama i pričao mi priče - priča.

Baka joj je kasnije, mnogo godina nakon njegove smrti, pričala kako se Sielski s posla često vraćao bez košulje koju je, kako bi se pokušao opravdati, poklonio nekom polugolom siromahu. Jednom su na vrata njihovog stana pozvonili radnici Zavoda. Poslao ih je doktor Sielski. Naredio im je da iz dnevnog boravka uzmu sto.

- Moj deda je bio tip čoveka koji nije znao ništa steći. Sve je razdelio. S ovoga je sveta otišao slobodan, baš kao što je i živeo -  kaže njegova unuka i dodaje kako je deda objasnio svojoj ženi kada ga je pitala gde je završio vredan komad nameštaja rečima "Mi u kući imamo dva stola, a oni u bolnici jedu s poda".

Dvadeset godina nakon njegove smrti, gospođa Maja upisala je studije nemačkog i španskog jezika. Jedne zimske večeri pela se prema Horvatovcu. Bila je prilično neraspoložena. Naletela je na ženu koja joj je dobacila: "Devojko, kako je?" Brucošica nije shvatila kako joj je žena postavila retoričko pitanje, pa joj počela detaljno objašnjavati da je odabrala krivi studije. Žena joj je odgovorila. "Znam kako ti je ... I ja sam davnih dana pobegla s nemačkog". Onda se mlada studentkinja prisetila 1 druženja kada joj je istoričarka umetnosti Vera Horvat Pintarić rekla kako bi trebalo da upiše studije istorije umetnosti. Znala je šta treba da učini. Na kraju semestra mora nekako da se prebaci na istoriju umetnosti.

U postupku prebacivanja jedan profesor joj je sugerisao da nikako ne upisuje jednopredmetne studije istorije umetnosti, nego da svakako završi i studije nemačkog. Rekao joj je: - Ko danas živi od istorije umetnosti.

Maja je prihvatila njegov savet. Vratila se kući i roditeljima priznala šta je učinila. Njen otac, koji je svojoj ćerki već predvideo budućnost arhitekte, ekonomistkinje ili pravnice, nije prestao da jadikuje. Mama je pozvala u drugu sobu i rekla joj: - Slušaj, Majo, tvoj deda mi je, nekoliko dana pre smrti rekao kako bi voleo da njegova Majica studira nemački i istoriju umetnosti. Ispunila si njegovu želju .

Mama je ranije nije opterećivala ovom informacijom. Htela je da Maja samostalno donese odluku o svome životnom pozivu. Gospođa Juras je pre godinu dana u palati Dverce od ambasadorke države Izrael Zine Kalai Kleitman primila posthumno odlikovanje Pravednik među narodima za svog dedu Stanka Sielskog.

- U tom sam trenutku bila neopisivo srećna. Najpre sam pomislila na svoju mamu. Mislim da je ona neke izuzetno teške stvari u životu podnela lakše jer je iza sebe imala veliku ljubav i dobrotu svoga oca - kaže Maja.

Gospođa Juras žali što njen deda nije dočekao ovo veliko priznanje.

- Očito je tako trebalo da bude. Trebalo je da otvorimo kovčege, trebalo je da nam se javi akademik Tahirović, trebalo je da u pravom trenutku uključim radio ... Sve to je trebalo da se desi kako bi Hrvatska dobila 111-og po redu Pravednika među narodima. Čoveka koji bi, da se on pitao, svoje herojstvo i dobra dela verovatno zauvek držao u tišini i tajnosti - završava gospođa Maja Juras.

Fotografije stvari koje je Maja Juras pronašla pogledajte OVDE.

(Telegraf.rs / Izvor: telegram.hr)