VELIKA LJUBAV MILOŠA CRNJANSKOG I VIDE RUŽIĆ: Ona je imala samo jednu želju pred smrt i nije joj ostvarena (FOTO)

Njoj je bilo važnije da on napiše jednu pravu, dobru rečenicu. Volela je da ga sluša, znala je sve njegove pesme, knjige. Bila je obrazovana žena, znala je jezike kao i on. Crnjanski je govorio latinski, grčki, španski, portugalski, engelski, francuski, ruski...

Kada čujete ime Miloša Crnjanskog, jedna od prvih asocijacija, većini ljudi je "Beskrajni, plavi krug, i u njemu zvezda" - jedan od najlepših citata domaće književnosti, a dobro poznata prva i poslednja rečenica maestralnog romana "Seobe". Dok, kada čujete ime Vida Ružić - malo ko ima asocijaciju na velikog književnika. Upravo je ta dama bila njegova životna saputnica. Vida je 50 godina volela, podržavala i čekala čoveka koji se rodio na današnji dan, pre 123 godine.

Preporučujemo

CRNJANSKI PO CRNJANSKOM: Jedan od najvećih pisaca domaće književnosti vodi vas na put kroz prostor i vreme (FOTO)

O Vidi Ružić ima veoma malo podataka i zapisa, tek toliko koliko je sam književnik govorio i pisao o njoj. Ona je pola veka godina bila uz njega, podržavala ga, čekala i izvinjavala se umesto njega. O njihovom životu, izgnanstvu, ljubavi i nedaćama govori predstava "Miloš, Crnjanski", koja se izvodi u pozorištu Madlenianum, a lepu Vidu igra glumica Danica Maksimović.

Miloš Crnjanski i Vida Ružić venčali su se 1921. godine, a ona je do kraja života ostala njegova saputnica, "deleći sa njim radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja", kako je pred smrt u svom testamentu zapisala gospođa Crnjanski. Po izbijanju rata odlazi u London, gde ostaje do 1965. godine, kada se vraća u Beograd.

Vida Ružić bila je ćerka predratnog ministra prosvete i pisca Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših žena Beograda, dok je Crnjanski stalno bio okružen ženama i važio je za ženskaroša. Njih dvoje su se upoznali na Filozofskom fakultetu, kada je mlada lepotica pred čas istorije stavila šešir na stolicu pored sebe kako bi stavila svima do znanja da je mesto zauzeto. Crnjanski, koji je voleo da se šali, seo je namerno, baš na tu stolicu. Od tada su bili nerazdvojni.

Njihova ljubav nailazila je na brojne prepreke, počev od toga da je Vidina porodica bila protiv te veze. Najviše problema pravio im je njen stric Žarko Ružić, koji je svoju bratanicu već namenio jednom oficiru. Kako bi stišala strasti, Vida iznenada odlučuje da ode za Pariz. Dok je ispraćao na stanici, Crnjanski joj je obećao da će joj pisati. Međutim, Miloš sutradan stavlja kuću u Pančevu na doboš i odlazi kod svoje voljene.

- Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča - govorila je Vida o ljubavnim izletima svog supruga.

I baš zbog toga, Crnjanski je obožavao svoju ženu. Govori se da su njegove poslednje reči bile još jedan dokaz večne ljubavi: "Vode" i "Vido".

Oni koji su istraživali njen lik, stiču utisak da je bila plemenita, jaka, čvrsta i postojana. Skrivala je svoja osećanja.

Suprugu se obraćala sa "Vi", i "Vi, Crnjanski". To je nešto potpuno uzvišeno i drugačije od svega što je opšteprihvaćeno i ustaljeno na ovim našim prostorima. 

Drugi svetski rat i dugi niz posleratnih godina supružnici provode u emigraciji u Londonu, jer je Crnjanski bio veliki protivnik Tita i komunističke ideologije, te je bio prinuđen da se odseli. U Londonu je radio razne poslove: bio je knjigovođa obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosio je knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok je njegova supruga šila lutke i haljine za robnu kuću Herods.

Nisu mnogo zarađivali, pa su veoma skromno živeli, ali se baš u tim danima najviše videla bezuslovna ljubav koju su osećali jedno prema drugom - deleći poslednji sendvič na pola.

Živeli su u tuđoj zemlji, u izganstvu, pritisnuti emigracijom i službom koja ih je stalno proveravala, dolazila bez najave, provaljivala u sobu.

Kako je Crnjanski bio jogunast, naprasit, nije imao zadršku, Vida je bila ta koja mu je bila neophodna da ne izgubi životni kompas. Dobro ga je poznavala i baš zato znala je puteve kako da ga smiri. Morala je da sanira mnoge njegove ispade dok su bili 25 godina u izganstvu u Londonu, koje je on svesno pravio. Izvinjavala se, nalazila načine da sve premosti kako bi ostali živi i kako bi on radio.

Poznata je jedna rečenica koju je Vida volela da govori suprugu: "Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka".

Njoj je bilo važnije da on napiše jednu pravu, dobru rečenicu. Volela je da ga sluša, znala je sve njegove pesme, knjige. Bila je obrazovana žena, znala je jezike kao i on. Crnjanski je govorio latinski, grčki, španski, portugalski, engelski, francuski, ruski...

Preminuo je 30. novembra 1977. godine, pošto je prestao da uzima hranu i lekove, u 84. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Deset meseci nakon njegove smrti i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju:

"A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje".

Iako je u svom testamentu izrazila želju da počiva u istom grobu sa mužem Milošem,Vida je sahranjena u porodičnoj grobnici Ružića.

(Telegraf.rs)