Sahranjen čika Jovo, najstariji Srbin koji je preminuo u 110. godini
Njegov poslednji esej "O guslama u Gorskom vijencu", dat je da se štampa dan pre smrti
Na sarajevskom groblju Bare u sredu je sahranjen Jovan P. Jovanović, najstariji Srbin. Preminuo je prvog oktobarskog dana, samo dve nedelje pošto je, u krugu prijatelja, obeležio 110. rođendan.
Preporučujemo
DRAMA KAKVU REGION NE PAMTI: Devojčica (4) se otrovala KOKAINOM!
SRBIN RUŠI TEORIJU DA SU SRBI NAJSTARIJI NAROD NA SVETU: Tvrdi da ima dokaze da je Jovan Deretić izmislio celu priču!
Na večni počinak ispratili su ga rođaci i prijatelji iz Gerontološkog centra u Sarajevu, gde je živeo poslednje dve decenije. Sahranjen je pored supruge Zagorke, u grobnicu koju je podigao posle njene smrti 1973. godine.
Čika Jovo, kako su ga zvali prijatelji i poznanici, nije imao nadimak kao čuveni pesnik, ali po svemu drugom bio je pravi zmaj! Gotovo do poslednjeg dana, ne samo da je bio dobrog zdravlja, vitalan, izuzetno bistrog uma, vedar, duhovit, nasmejan, već nije prestajao da piše i objavljuje knjige.
Za života je objavio 222 naučna rada. Njegov poslednji esej "O guslama u Gorskom vijencu", dat je da se štampa dan pre smrti!
Nije skrivao zadovoljstvo što će ostati upamćen kao, zvanično, "najstariji čovek na Balkanu, koji se i posle 100. godine bavi istraživanjem i pisanjem".
- Odelo i kravatu je nosio do samoga kraja. Bio je moj uzor, pa sam se i ja dugo vremena trudio da izgledam i oblačim se kao on. Uvek sam poštovao starije, jer znam da ću i ja ostariti - našalio se "mlađani", 72-godišnji, Negoslav iz centra.
Priča da mu je svako jutro nosio novine u sobu dok se on umivao i brijao, a prije toga bi im Jovo spremio čaj ili nasuo po čašu mleka.
- Na balkonu je vežbao i radio je zgibove i u tim godinama, pa i ne čudi što ih je doživeo. Tog jutra kad je preminuo, doneo sam mu novine i izašao, dok je on bio u kupatilu. Izašao je i raspremio krevet, a posle, kako su mi rekli, seo je i došlo je ono najgore - bolno je završio svoju priču Negoslav.
Jovo je rođen 16. septembra 1906. godine u Brčelima kod Bara. Odrastao u nemaštini, ali kako je govorio, škola i knjiga su ga uvek zanimale. Tokom Drugog svetskog rata nadničio je u Podgorici "za četiri deke hleba i kašiku čorbe"... Posle rata bio je prvi direktor Gimnazije u Foči i, istovremeno, predavao ruski jezik i filozofiju. Januara 1957. prešao je u sarajevsku Univerzitetsku biblioteku, gde je radio do penzije.
(Telegraf.rs / Izvor: faktor.ba)