O OVOME MALO KO ZNA: Kako je mladi agent KGB-a Putin u Drezdenu 1989. sprečio pokolj (FOTO)

"Ako je i dalje možemo zvati ‘mirnom’ revolucijom, ako još možemo reći da smo slobodu osvojili bez ijedne pogibije, moramo priznati da je to ostvareno zahvaljujući i Vladimiru Putinu"

U Drezdenu se, kao i svake godine 3 . oktobra, obeleževa mirna revolucija 1989. u kojoj je pao Berlinski zid i otvoren put za ujedinjenje Nemačke. Junak tih dana i bivši gradonačelnik Drezdena Herbert Vagner i ove je godine, kao i prethodnih, bio pasionirani vodič novinarima i turistima koji o tome žele slušati, pomalo kao ratni veteran koji mladima i gostima s ponosom evocira uspomene na slavne dane.

Preporučujemo

26 GODINA POSLE UJEDINJENJA NEMAČKE: Apsolutni lider Evrope i centralna zemlja EU

Gusti dim

- Početkom decembra videli smo guste oblake dima kako se penju u nebo iz dimnjaka Stasija (Staatssicherheita, Državne sigurnosti, op. I. B.) - pripoveda Vagner kako su dalje tekli događaji.

Zid je pao mesec dana ranije, u Zapadnoj Nemačkoj je kancelar Helmut Kol ubrzavao i pojačavao pritisak radi ujedinjenja, čega su se više bojali u Parizu (na vlasti bio je Fransoa Miteran koji će se samo nešto više od dve godine kasnije osramotiti sletevši u Sarajevo i tako otvoriti vrata njegovoj krvavoj četvorogodišnjoj blokadi) i Londonu (gde je još kratko vladala Margaret Tačer koja nije verovala Nemcima - poznato je da je veče pre potpisivanja sporazuma o ujedinjenju odlučila da zaustavi taj proces, ali ju je ipak nagovorio tadašnji američki predsednik Džordž Buš Stariji), nego u Moskvi s Mihailom Gorbačovom, a ni u Rimu im nije bilo svejedno, ipak je to bio uskrs saveznika koga su dvaput ostavili na cedilu (kad govorimo o Rimu, mislimo na onaj italijanski, gde je vladu vodio Đulio Andreoti; u onom vatikanskom su bili bitno zadovoljniji - neki teoretičari zavere reći će da su oni sve to i pokrenuli, samo im nedostaje Kominterna, ali tu je zato Gorbačov).

Svest o porazu

U Berlinu je bilo jasno da je partija (i politička i svaka druga) zapravo izgubljena, pa su pošli čim pre uništavati arhive, kako bi spasili i one koji su im pomagali rado, a i one daleko brojnije koje su ucenjivanjem i drugim ružnim načinima prisiljavali da im odaju bližnje. Stoga su se Vagner i drugi aktivisti mobilizirali pa su odmah, uveče 5. decembra 1989, sazvali javnu protestnu manifestaciju pred Stasijevim sedištem, na adresi Baukner Štrase.

- U Lajpcigu su manifestanti već bili zauzeli sve. Mi to nismo znali, ali neko je u Drezdenu to znao: mesni Stasijev šef, general Horst Bom. Zato je pokušao očajnički da pregovara, kako bi produžio vreme i ostavio to više mogućnosti svojima za uništavanje i spaljivanje dragocenih zapisnika i popisa. Predložio nam je čak i javnu raspravu, nešto o čemu se do nekoliko sati ranije ne bi moglo ni sanjati."

Manifestanti su pušteni unutra, u Stasijevu zgradu, ali javna rasprava je bila razgovor gluvih. Jedni su hteli da pretraže zgradu, drugi su govorili da je to izvan diskusije. "U jednom trenu Bom je rekao: "Niko ne želi da uništi dokumente". U tom smo trenutku postali sasvim sigurni da upravo to čine."

Situacija je postala ozbiljna, manifestanti su Boma razoružali i to je bila predaja Nemačke Demokratske Republike (DDR) u Drezdenu. Ali dok ga je baš Vagner pratio ka izlazu, manifestanti su ga počeli da ga guraju, pljuju, tuku, već je bio pao na kolena, bilo je jasno da rizikuje da bude linčovan. Vagner se bojao da to izazivaju zapravo Stasijevi provokatori umešani među manifestante, kako bi pala krv pa se stekao povod za oružani obračun.

"MERKELOVA MORA DA IDE": Uvrede i zvižduci za kancelarku na svečanosti povodom ujedinjenja Nemačke (FOTO) (VIDEO)

Samoubistvo

Vagner je uspeo ipak da izvuče Boma živog, koji je otišao kući i nakon nekoliko se dana ubio.

Nekoliko minuta nakon spašavanja Boma, grupica manifestanata je krenula prema sedištu KGB-a, udaljenoga nekoliko stotina metara, u jednoj pitomoj vili. Uzvikivali su: "A sada raspustimo i KGB!" Bilo je nekoliko minuta pre ponoći. Vagner se, kaže, trgnuo od straha. Štaviše, kaže: "Bio sam užasnut. Nismo smeli da izazivamo Sovjete". Ali samo što su se približili, pred zgradu je izašao mladi sovjetski oficir, ozbiljnog izraza i strogog pogleda. Zvao se Vladimir Putin, bio je major na službi u Drezdenu.

I dalje se malo zna o onih pet godina koje je budući ruski predsednik, naslednik carskih i staljinskih samodržaca Kremlju, proveo u Drezdenu i generalno u Istočnoj Nemačkoj, koja se - za razliku od zapadne Savezne Republike - nazivala Demokratskom Republikom. Jedan od tadašnjih Stasijevih glavešina, poznat u novinama kao Klaus Z., ispripovedio je nemačkim novinarima da je Putin u ta doba nastojao da uceni nekog profesora medicine na Univerzitetu u Drezdenu, kako bi iz njega izvukao tajne o otrovima koji ne ostavljaju traga.

Nemci su o tome nešto znali, posebno o otrovima koji su delovali sporo i uzrokovali pravu srčanu nepokretnost bez drugih simptoma, kako je s ovog sveta otišao bugarski car Boris III dvadesetak dana pošto je posetio Hitlera i odbio da mu izruči bugarske Jevreje.

Čuvenog 5. decembra 1989. Putin u rukama imao banalni pištolj. Pripoveda Vagner da je time dao akcenat krajnje ozbiljnosti svojim rečima kojima se isprsio pred manifestantima: "Ovo je sovjetski teritorija. Prvi koji pređe prag biće ustreljan".

Mirna revolucija

Manifestanti su u tom času po prvi put ustuknuli. "Može se činiti paradoksalnim, ali nije", prenosi Mastrobuoni Vagnerove reči: "Ako je i dalje možemo zvati ‘mirnom’ revolucijom, ako još možemo reći da smo slobodu osvojili bez ijedne pogibije, moramo priznati da je to ostvareno zahvaljujući i Vladimiru Putinu". Eto kako je Putin spasio demokratiju u Nemačkoj Demokratskoj Republici.

(Telegraf.rs / Izvor: Jutarnji list)