RAT JE BUDALAŠTINA: Neverovatna priča dva brata! Jedan je napadao Vukovar, drugi ga je branio (FOTO)

Da sve bude još gore, dogodilo se to da je njegov stariji brat uzeo oružje i otišao na srpsku stranu. Verovatno su pucali jedan na drugoga, a da to ni ne znaju

Pre tačno 25 godina počela je opsada grada: vukovarski branitelj, bivši zatočenik srpskih koncentracijskih logora, Srbin po nacionalnosti, Predrag Mišić (49), kaže da za njega nikad nije bilo dvojbi koga i šta treba da brani u ratu.

Preporučujemo

OPET RAZBIJENA DVOJEZIČNA TABLA na zgradi Policijske stanice u Vukovaru!

Vukovarac Predrag Mišić - Peđa je imao je 24 godine kada je počeo rat u Hrvatskoj. Roditelji su mu bili Srbi koji su doselili u Vukovar početkom 60-ih, a ima još dva brata.

Rođen je u Vukovaru, a detinjstvo, tokom školskih raspusta, provodio je kod rodbine u Srbiji. Uprkos tome, njegova svest o nacionalnoj pripadnosti tada nije postojala.

Roditelji su ga odgajali u veri u Boga, u poštenju, u saživotu sa ljudima koji ga okružuju, ma koje nacionalnosti bili. Imao je puno prijatelja, i Hrvata i Muslimana i Srba. Kako danas kaže "tada su mi ljudi koji se zovu Ibro ili Haso bili tek ljudi sa čudnim imenima, nisam o njima razmišljao kao o Muslimanima".

Rano se oženio i dobio dete, pa iz centra preselio na Mitnicu. Tada mu se dogodio životni preokret koji ga je zauvijek promenio.

- Radio sam tada u veleprodaji pića i, kao i svi, shvatao da raspad Jugoslavije neće biti niti malo miran. Već se krajem 1980-ih osetio rat, ali nekako smo se svi nadali da ipak neće biti krvoprolića. Već posle događaja u Borovu selu situacija se promenila i bilo mi je jasno da se moram prijaviti u odbranu Vukovara. Da, Srbin sam, ali u mojoj glavi nije bilo dvojbe koga i šta treba da branim.

Pa tu sam rođen, tu mi je kuća, obitelj, prijatelji. Jedno dete sam već imao, drugo bilo na putu. Od travnja sam se aktivirao u obrani i imao položaj na Mitnici. Preko dana sam radio, po noći bio na položaju. Bio sam u rezervnom sastavu ZNG, što je u to vreme bila dragovoljačka postrojba, nismo imali uniforme ni službeno oružje. Imali smo oružje koje smo sami nabavili ili koje ti je neko poklonio, kao meni moj kum - priseća se Peđa svojih prvih dana rata i vatrenih krštenja.

Njemu, kao 24-godišnjaku, sve je bio kao film. Tek danas, s odstupnicom, shvata koliko je bio mlad i lud. Da sve bude još gore, dogodilo se to da je njegov stariji brat uzeo oružje i otišao na srpsku stranu. Verovatno su pucali jedan na drugoga, a da to ni ne znaju. Od tada, nisu se videli ni čuli 26 godina.

- Avioni su često preletali, par sam ih vidio da bacaju projektile u Dunav, nisu hteli na grad, a ne sme se vratiti pun. Vidiš pilota u kabini, to su bili momci iz JNA koji nisu hteli da raketiraju grad. Zbog tako nekih stvari, kad vidiš da ne želi gađati po gradu, kontaš, ma neće ništa biti. No, svi su pričali kako je Borovo selo tada već bilo puno četnika.

Kako ja do tada nikada nisam video nešto što se zove četnik, seo sam u auto i krenuo za Borovo selo. Na prvoj velikoj krivini, barikada na pola ceste, u desnoj strani rov, a njih 3-4 izlaze zarasli, sa bradama do stomaka, nekakvim čudnim kapama, ono, užasni.

Uplašio sam se kad sam ih video. Rekli su mi da okrenem auto, a ja zablokirao, ne znam ni okrenuti. Posle Borova sela bilo mi je jasno da ide ozbiljan rat - kaže Peđa koji je u tom ratu i ranjen, u nos i glavu, na bogdanovačkom putu.

Srbi su tu imali sačekušu. Pucali su na svakoga ko je naišao. Morao si biti brz, a ispred Peđe vozio je traktor.

- Pogodili su me, izašao sam iz auta puzeći i došao do našeg rova, puzao do naše vojske. U Bogdanovcima me skrpili - priseća se.

Na položaju na Mitnici bio je od prvog do zadnjeg dana. Čvrsto su ga držali, zapravo više ostavljali takav utisak. JNA vojska je sama sebi stvorila famu da u Vukovaru ima ko zna koliko ljudi i naoružanja. Nisu znali. Da su krenuli na nas prvih dana, pregazili bi nas - kaže Peđa kojemu su naredni dani, nedelje i meseci bili neverovatni.

Grad u okruženju, hrane sve manje, gladan si, struju ni ne pamte kad je nestala, nema vode, nema kupanja. Tek kasnije je saznao da je u počecima rata, zbog toga što je Srbin, a nosi oružje, dugo bio pod prismotrom, što KOS-a, što hrvatskih službi, ali to mu je danas razumljivo.

- Imam nekoliko ružnih slika koje su mi se urezale u sećanje, a jedno je dvorište lučke kapetanije koje je bilo nedaleko bolnice. Kada god si otvorio tamo vrata, u dvorištu je bilo bezbroj leševa koje smo tamo odnosili, jer ih, zbog stalnog granatiranja, nismo više imali mogućnost sahranjivati. Od raznesenih glava, do raskomadanih tela, do neprepoznatljivosti. Do tada, videti mrtvu osobu mi je bilo jako traumatično, ali s vremenom oguglaš.

Takođe mi je lično bio najgori period od predaje, odvoženja na Ovčaru, u zatočeništvo, pa dok nismo izašli. Kad čovek nema slobodu, kad ne odlučuješ sam o sebi, o svojoj sudbini, ni o čemu, nema higijene, gladan si 9 meseci, to je nešto strašno. Stalna psihoza, pretnje ubistvom, to te dotuče do kraja. S godinama, kada te dokačio taj PTSP, sve više mira tražiš, samoće, tišine. Samo da sam negde sam, da radim nešto što volim, bez suvišnih pitanja.

Valjda ti to ostane od tih bezbrojnih ispitivanja u logoru - tiho kaže Peđa koga su u zatočeništvu posebno maltretirali obzirom da je bio Srbin, oficir JNA i još izdajica. O tim zlostavljanjima Peđa ne govori.

Nakon 9 meseci robijanja, 14.8. 1992. godine je razmenjen u Nemetinu. Tada je prvi puta video svoje drugo dete, rođeno u Slavonskom Brodu, i svoju suprugu i prvo dete koje je poslao iz Vukovara s početkom granatiranja.

Brata nije vidio više nikada, a majku, koja je 18.11. otišla kod sestara u Beograd, video je jednom, godinama kasnije u Mađarskoj. Sada je već dugo nije video jer je teško bolesna. Ne sme kod nje u Beograd jer je na popisima Srbije.

- Ma tamo uopšte niti ne želim ići. Sve ono što su mi učinili toliko mi je urezano u svest da ja nemam tamo što tražiti.

Odrastao sam u Surčinu, na aerodromu, jer tamo imam bratića i sestričnu sa kojima sam provodio ljžeta i sretne dane detinjstva, ali su mi sve te lepe uspomene uništili i nemam nikakvu želju tamo otići ikada - iskren je Peđa koji se u privatnom životu okrenuo veri i porodici.

Radi na dobrobiti Vukovara i širenju dobrih i pozitivnih priča o tom gradu heroju koji nije zaslužio da bude grad slučaj. Inicijator je izrade sedam metara visokog kipa Isusa od starog, granatiranog hrasta, koji je nedavno završen na Adici i svečano otkriven. Slike tog vukovarskog Isusa nastalog iz ranjenog hrasta obišle su svet.

(Telegraf.rs / 24sata.hr)